Konceptualna umetnica već četiri decenije stvara u inostranstvu...
Marina otkriva da se uvek kroz život vodila snovima koje je zapisivala, da se na putu do uspeha svesno odrekla dece i porodice, kao i da veruje u šamane, vidovnjake, ali i jednakost među polovima, koja se po njenom mišljenju nikada nije ni dovodila u pitanje...
Dok pandemija koronavirusa mnoge sputava u radu, umetnica performansa Marina Abramović (73) u njoj je pronašla inspiraciju. Budući da joj je onemogućeno da se s publikom sretne licem u lice, u saradnji sa 17 godina mlađim emotivnim partnerom, producentom Todom Ekertom, potražila je način da, nasuprot brojnim preprekama, dođe do svakog od njih. Na tom putu nastao je “Život” – devetnaestominutni virtuelni performans, koji uključuje trodimenzionalnu sliku nje u vatrenocrvenoj haljini.
U svrhu snimanja, koje je trajalo gotovo godinu dana, njeni saradnici koristili su 32 kamere, čiji je zadatak bio da zabeleže svaki aspekt tela umetnice u pokretu. To je takozvana proširena stvarnost, u kojoj svaki gledalac može da stavi vizir i pokretna slika će se projektovati. Svet oko njega izgledaće potpuno isto – bilo da je to njegova dnevna soba ili bašta – osim što će gledati predstavu, namenjenu samo njemu, dok je umetnik živo, dišuće biće, zarobljeno u vremenu.
Ata Images
– Koronavirus me je naterao da zadrem u različita polja. Tehnologija se razvija i zanimalo me je kako da je što više iskoristim – rekla je svetski popularna umetnica, koja je zahvaljujući svom radu stekla reputaciju kontroverzne ličnosti. Dok jedni obožavaju njena dela, drugi se nad njima zgražavaju, međutim, Marina se nikada nije plašila kritike i svoju umetnost gradila je na ispitivanju granica mogućeg.
Tako je svojevremeno u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku održala retrospektivu dela “Umetnica je prisutna”, po kojoj je tri meseca, osam sati svakoga dana sedela ćutke za drvenim stolom, dok su se na stolici preko puta nje smenjivali posetioci.
Redu najizazovnijih njenih nastupa pripada i “Ritam 0“, koji je podrazumevao da pred publiku stavi 72 predmeta, među kojima ružu, pero, makaze, pištolj i dá im moć da s njom rade šta god žele... Deo svetskog mejnstrima, međutim, postala je zahvaljujući predstavi “Kuća sa pogledom na okean” tokom koje je 12 dana živela na montiranim platformama, pila samo filtriranu vodu i vršila nuždu pred publikom.
Novi projekat, kako tvrdi, još jedan je način da se poveže sa onima koji vole i razumeju umetnost i ispita lične strahove, kojih je iz godine u godinu sve više. Koronavirus, međutim, ne vidi kao bezizlaznu situaciju.
– U ovom trenutku moramo zadržati nadu i humor. Dolazim iz bivše Jugoslavije – u mojoj zemlji je crni humor veoma važan. Treba se smejati, čak i ako ne može ništa da se uradi. Optimistična sam, a s druge strane, vrlo svesna svoje smrtnosti. Morate živeti svaki dan u potpunosti i ne žalite se – to vas čini depresivnima – poručuje Marina Abramović, koja smatra da je i sanjanje veoma bitan faktor ljudskog razvoja.
– Ako nema snova, nema života. Ljudi moraju da sanjaju velike snove. One koji nas podstiču da izađemo iz zone komfora da bismo ih ostvarili. Lično sam ih mnogo godina, neposredno nakon buđenja, zapisivala, pokušavajući da ih ne zaboravim. Često sam posle shvatala da kroz njih otkrivam čemu zaista težim. Ispostavili su se kao veza sa stvarnošću koja mi ukazuje na to kojim putem treba da krenem.
Jedan od puteva kojim Marina nije želela da pođe je put majčinstva, svesno ga se odrekla i nijednog momenta se nije pokajala.
– Lišila sam sebe dece i porodice. Živela sam kao nomad – tvrdi umetnica, koja je pre par godina, na imanju u državi Njujork sagradila kolibu. Često tamo ume da boravi bez hrane i prepušta se razmišljanju o moći džinovskog kristala koji tamo čuva. Veruje u šamane i vidovnjake, ali i da je jednakost među polovima odavno ustanovljena.
– Ne samo da se osećam jednako već smatram da žene imaju više snage nego muškarci. Samo to što u svom telu mogu da stvore novi život izuzetno je značajno. Nikada se nisam osećala na bilo koji način ugrožena. Niti sam imala iskustva s takvim predrasudama – rekla je umetnica, koja će uskoro predstaviti i svoj petosatni edukativni program, kojim će probati da svoju profesiju približi svim uzrastima i staležima.
Marina od 2005. živi u Njujorku, a od smrti roditelja Danice i Voja retko dolazi u Beograd. Ipak, kada poseti rodni grad, uvek ide na ista mesta.
– „Tri šešira“ mi je jedno od omiljenih mesta, veselo je, ima dobru domaću hranu i nalazi se u Skadarliji. Naravno, tu je i Atelje 212, moje najdraže pozorište – rekla je umetnica, koja je u srpskoj prestonici poslednji put bila sa izabranikom Todom, s kojim se, kako je u šali svojevremeno kazala, viđa po hotelima.
Komentari (0)