Dizajnerka Irena Grahovac: Životni izazovi su me ogrubeli
Poznata dizajnerka Irena Grahovac osvrće se na uspone i padove koji su doveli do toga da izgubi empatičnost. Otkrila je iz kojih osobina crpi snagu da se izbori sa novim udarcima koji su je nedavno zatekli na privatnom planu, dok one na poslovnom tek očekuje.
Dok je oduvek prkosila pravilima u svetu mode i biznisa, zbog čega je verovatno i uspela da bude originalna, te stvori ime na regionalnoj dizajnerskoj sceni, poznata beogradska kreatorka Irena Grahovac, čini se, jednako dobro ume da tera inat godinama. Ovaj intervju uradili smo baš kada je proslavila svoj 52. rođendan, što je bio lep povod da se posle dužeg vremena osvrne za svim što je postigla i utvrdi koliko su je usponi i padovi promenili kao osobu.
Kako se osećate u pedesetim?
- Nikad bolje. Najveću frku imala sam od tridesetih, taj rođendan bio je najpakleniji momenat u mom životu. Smatrala sam da je strašno što u toj dobi još nisam ostvareni dizajner. Onda sam pročitala „Sagu o Forsajtima”, gde se glavna junakinja takođe zove Irena. Do svog tridesetog rođendana nije ništa značajno postigla u životu, onda su joj se slomila stara krila i porasla neka potpuno nova. Ja to pročitam i pomislim: „Pa nisi ti sama u svemu ovome.” U četrdesetim sam se opustila, to je period kada se juri karijera i postižu svi profesionalni ciljevi. Ako ste sve zaokružili, kao što ja jesam, pedesete ostaju samo za uživanje. Možda sa šezdesetim dođe trenutak da prepustim firmu, iako to ne mogu da zamislim jer sam radoholičar.
Čini se da vam ta osobina uliva i veliku snagu, vi nikad ne stajete sa poslom, pa čak ni u vanrednim situacijama kao što je pandemija.
- Moja drugarica Goca Tržan kaže da kada bi pala neka bomba, ja bih samo stresla prašinu i nastavila dalje. Nema druge, zar ne?! Imam i dobru drugaricu koja je psihijatar i često me sasluša. Ona mi kaže da unapred oplakujem stvari. Konačno je neko precizno definisao šta ja tačno radim. Kada osetim da će se nešto ružno desiti, problem bilo koje vrste, pokušavam da ga predupredim u mislima. Onda kada dođe, spremna sam. A uvek dođe, imam dobru intuiciju. Veoma sam emotivna i u suprotnom bih patila.
NE PROPUSTITE: Irena Grahovac – Poznata kreatorka otvorila nam je vrata svog doma
View this post on Instagram
Da li je snaga koju pokazujete samo fasada?
- Bila sam emotivnija, ali tokom godina morala sam da preskočim razne prepreke. Negde na tom putu čovek malo očvrsne. Susrevši se sa mnogo ružnih stvari, koje su neminovne u svakom poslu, morala sam da postanem grublja, to mi je u velikoj meri ubilo empatičnost. Jednog dana napisaću knjigu o svemu što sam prošla.
Kakve prepreke pamtite?
- Na primer, kada su mi opljačkali radnju 2010. godine. Završila sam uspešnu godinu, bila presrećna, probudila se 1. januara, odslušala Bečki koncert, shvatila da je život prelep. A onda sam se narednog jutra probudila i saznala da je nestalo sve ono što sam stvarala godinama. Tako, preko noći. Onda sam sve morala iz početka. Kada dobijate udarce u pleksus, posle naučite da ga držite stegnutim.
Da li tako može da se diše?
- Mora. Empatičnost je nestala kod svih nas jer svako je na svoj način morao da ogrubi kako bi opstao u ovom svetu. Zato danas okrećemo glavu od bolesnih, žmurimo na ratove jer u ovo vreme kao da ne postoji bolji način da pregurate ono što vas okružuje nego da zatvorite oči napola i pomislite: „Samo da prođem kroz ovo.” Da li je to moja snaga ili slabost, možda je to moje bekstvo, ali moj prioritet jeste da zaštitim sebe i svoju porodicu. To vam je kao ono u avionu – prvo moram da stavim masku sebi da bih mogla da pomognem onima oko sebe.
View this post on Instagram
Često ste u izjavama surovi realista, što možda nije svojstveno modnim dizajnerima kao umetnicima.
- Umetnici su maštoviti, ali treba to razlikovati od toga veruju li u nešto ili ne. Na primer, nisam religiozna. Živim u 21. veku i ne želim da živim po pravilima koja su uspostavljena pre dvadeset vekova. Mislim da je svaka vrsta religije bila politika u datom trenutku. Mnogi misle da morate biti duhovni da biste bili kreativni, a najveća dela nastajala su onda kada je religija izgubila smisao. Danas bi trebalo da uspostavimo neke univerzalne vrednosti koje će biti savremena religija čitavog sveta, a ne da se još uvek delimo zbog nje. Nažalost, u 21. veku čini mi se da se mnogi vraćaju religiji, a to rade jer beže od sopstvene odgovornosti. Onaj ko ne može da preuzme život u svoje ruke, smatra da će mu pomoći klečanje i molitve. Za mene je to znak slabosti.
Koje su vaše slabosti?
Imam porok, a to su cigarete. Svega ostalog sam se oslobodila. Naravno, slaba sam i na neke ljude. Osim na one u porodici, slaba sam na one za koje znam da mogu da zablistaju ali im ne ide u datom momentu. Onda imam veliku potrebu da im pomognem da krenu napred, a to mi se mnogo puta obilo u glavu. Pomagala sam nekima, a kasnije se u njih razočarala. Nema veze, verujem u ono da ako dobro činite, tako će vam se vratiti.
Mnogi primećuju da ste figuru doveli do savršenstva.
- Postala sam majka sa 44 godine i to me je dovelo do problema sa hormonima, pa i sa ishranom. Bilo je veoma teško hendlovati majčinstvo i nagomilane poslovne obaveze, a nakon deset odlazaka na vantelesnu oplodnju mozak mi je bio raznesen. Ipak, kada sam rodila Sofiju, zaklela sam se da onog trenutka kad moje dete krene u školu, ne može da ima mamu koja nije savršena. Onda sam pre godinu i nešto dana počela da ne jedem i nije bilo tih hormona koji bi me vratili na staro.
Kakva je dijeta bila u pitanju?
- Nikada nisam jela mnogo, ali jela sam gluposti. Imala sam prilično neurednu ishranu i na to su se hormoni samo nadovezali. U nekom trenutku osetila sam kako otičem. Odredila sam sebi da jedem tri puta dnevno i da je najmanji razmak između obroka pet sati. Izbacila sam ugljene hidrate i to je to. Nema tu velike filozofije, samo je potrebna disciplina.
Sada se sigurno bolje osećate?
- Sebi sam lakša i lepša, nadam se da sam i zdrava. Tu se vraćamo na još jednu moju slabost, hipohondriju. Ne plašim se zaraze poput ove o kojoj svi trenutno pričaju, ja se plašim internih bolesti. Dešava mi se da imam anginu pektoris više puta dnevno, ali mislim da je to što osećam zapravo količina stresa i stvaralačko uzbuđenje.
View this post on Instagram
Sada brige verovatno usmeravate na ćerku.
- Nisam od onih žena koje dete jure kašikom po kući, ako hoće da jede, nek jede, ako neće – ne mora. Neke druge stvari su mi tu bitnije – da lepo govori engleski, da je vaspitana, da se snalazi na računaru, da je dobra u školi. Priznajem, još uvek nije baš stekla odgovornost, ali mislim da sada kad joj je toliko toga uskraćeno zbog pandemije nije ni pravi trenutak da je učim surovoj disciplini. Zato je sada malo razmažena, ali nije nevaspitana. Moj suprug ju je daleko više razmazio, ja sam tu dežurnin policajac.
Čak i Zorana nekad doživljavate kao drugo dete.
- Istina, vi muškarci ste velika deca, ali to je lepo. Žene su dosta spremnije za život, ne kaže se džabe da su stub porodice. Ali u toj odgovornosti koju žena mora da ima lako može da izgubi sopstveno dete u sebi, a ja ne bih volela da se to meni dogodi. Zato sam uz njih dvoje ja zapravo treće dete u porodici (smeh). Umem i ja da budem razmažena.
View this post on Instagram
Toliko dugo želeli ste da postanete majka. Kada ste najzad uspeli, da li je ta želja uticala na to kakav ćete roditelj biti?
- Moram biti iskrena, nisam baš tako silno želela majčinstvo. Imala sam sasvim uređen život i bez toga. Moj muž bio je više zagrejan da nam se to desi, a pošto je problem bio do mene, osećala sam da moram od sebe dati sve što mogu da taj čovek može sa mnom da ima dete. Nikada, doduše, niije otkriven uzrok tome zašto ne mogu da zatrudnim i osećala sam inat da baš zato ja to mogu da ostvarim. Tu se pokazala moja tvrdoglavost, gurala sam sve dok nisam uspela.
Poznato je da žene po evropskim ulicama često šetaju u krpama, dok naše žene strogo vode računa o modi. Koga tu više pohvaljujete, ležernost ili stil?
- Uvek ću prvo pohvaliti naše žene jer mislim da su najlepše. Moje oko naviklo je na tu vrstu estetike, iako mislim da nije imperativ doterivati se baš u svako doba dana i noći. Dugo sam živela u Luksemburgu i nikada se ne bih vratila jer sam htela da umrem od dosade (smeh). U meni ipak teče balkanska krv. Tamo sam posmatrala žene i bilo mi je skandalozno koliko ne znaju da se obuku. Naravno, bilo je časnih izuzetaka, ali i njima je falila jedna stvar koju naše žene nepogrešivo znaju, a to je da pronađu taj jedan modni detalj koji će da ukrasi čitavu kombinaciju. Zato, na primer, kada sam na aerodromu, Srpkinju mogu da prepoznam na kilometar.
Kako je pandemija uticala na modnu industriju?
- Efekat korone najpre sam osetila na privatnom planu, kada mi je pre mesec dana od virusa preminuo rođeni stric. Naravno, utiče i na posao. Ne mogu da predvidim šta će biti, ali ako nas sačeka ta tužna jesen o kojoj nam govore, moraćemo da zatvorimo biznis i okrenemo se nekim drugim poslovima. Nastojaću da niko u firmi ne dobije otkaz i da to što imamo delimo zajedno, ali ako se situacija znatno pogorša, ne mogu ni to da isključim.
View this post on Instagram
Komentari (0)