Sportsku sezonu tekvondo reprezentativkeMilica Mandić(28) i Tijana Bogdanović (21) završile su medaljama na Gran priju u Moskvi. Tijana je dobila zlatnu, Milica srebrnu, čime su se plasirale na Olimpijske igre u Tokiju. Budući da je takmičenje zakazano za jul ove godine, još uvek nisu počele s pripremama. Nakon praznika, međutim, očekuje ih jedan od najtežih, i istovremeno najuzbudljivijih, perioda u karijeri. Na zahtevnom profesionalnom putu Milica i Tijana jedna drugoj su velika podrška, a bez obzira na razliku u godinama, osim kolegijalnog, uspele su da razviju i prisan prijateljski odnos. O drugarstvu, lojalnosti, porodici i teškoj strani sporta, prvi put zajedno govore za "Story".
Budući da obe imate po medalju sa Olimpijskih igara, kojim rezultatima se nadate u Tokiju?
MILICA MANDIĆ : Želja mi je da ostvarim najbolji rezultat i pokažem kvalitete. Svesna sam da je to težak zadatak, ali je istovremeno i vrlo lep. Očekivanja nacije, trenera i porodice takođe su velika, ali to je nešto sa čime moram da se nosim.
TIJANA BOGDANOVIĆ : Uvek težim najvišim ciljevima. Za razliku od Milice, očekivanja okruženja posmatram kao dodatnu motivaciju.
Kazale ste da, kada vam je teško, pomoć tražite od psihologa Marije. Na čemu ste joj najviše zahvalne?
T. B. : Na razumevanju. Osim što je sportski psiholog, ona je i divan čovek. Uvek je spremna da me sasluša i pomogne, čak i ako problem nije iz oblasti sporta. Zajedno smo prebrodile sve moje turbulentne faze.
M. M. : Kod mene je isti slučaj. Zahvalna sam joj što uvek nesebično sa mnom deli svoje iskustvo, što me motiviše da radim na sebi i veruje u mene, bez obzira na sve. Ponekad ne mogu da se izborim s pritiskom i nemam fokus. Tada se trudim da ne mislim o spoljnim faktorima, već slušam trenera.
Čini se da vam je Dragan Jović Gale više od trenera. U pojedinim izlaganjima kazali ste da je postao neodvojivi deo vaših porodica.
M. M. : On je naš oslonac i osoba kojoj možemo da se obratimo za sve što nas muči.
T. B. : Kada s nekim provodite puno vremena, kao ja s Galetom, slažete se i imate iste ciljeve, zaista postanete porodica. Reč je o nezaustavljivoj i energičnoj osobi, s kojom sam od malih nogu prošla toliko toga. Uvek me je vodio gde i Milicu te sam vrlo brzo postala deo njihovog tima.
Da li vam je Milica na početku karijere bila uzor?
T. B. : Upoznala sam je kada je već imala olimpijsku medalju, u tom momentu smatrala sam da bi svako na nju trebalo da se ugleda. Godine su prošle, a ona i dalje vodi računa o meni. Ponekad se ponaša kao da mi je starija sestra, povremeno kao majka, najčešće kao drugarica. Veoma sam vezana za nju. Istovremeno sam od nje mnogo naučila. Nikada neću zaboraviti koliko mi je pomogla samo jednom svojom rečenicom. Pred kvalifikacije za Olimpijske igre 2016. godine izgubila sam volju za treniranjem i nisam želela da razgovaram o tome. Ona je došla i trgla me savetom da u životu ne treba propustiti nijednu priliku. Sreća te sam je poslušala.
M. M. : Tića je oduvek bila iskrena i lojalna osoba, stoga se naš odnos, bez obzira na razliku u godinama, vrlo brzo pretvorio u prijateljski. Na nju uvek mogu da se oslonim. Volim njenu iskrenost.
Tijana, koju Miličinu osobinu vi posebno cenite?
T. B. : Možda to što je drugačija od mene, uvek nasmejana i puna energije. Prija mi što ume da podigne atmosferu, bilo da smo na treningu ili negde na kafi. Druželjubiva je i humana.
Često u ringu doživljavate povrede, kako se nosite sa činjenicom da zbog modrica ne možete da obučete kratku suknju i izgledate ženstveno?
T. B. : Modrice su sastavni deo tekvondoa, navikla sam na njih. I telo se priviklo pa ih je sve manje (smeh).
Koje su još mane profesionalnog bavljenja sportom?
T. B. : Zbog iscrpljenosti koja usledi po završetku napornih, dvostrukih treninga, kada dobijem slobodan dan, biram da ga provedem kod kuće. Nedostaju mi druženje s prijateljima i izlasci. Povremeno mi smeta i to što moram da putujem, ali sve se izdrži.
M. M. : Trčanje mi je uvek bio problem, pogotovo duže staze.
Kako izgleda jedan vaš dan kada ne trenirate?
M. M. : Volim s momkom da vozim kvad. Osim toga, uživamo u prirodi i obilasku zanimljivih mesta.
T. B. : Dani mi se razlikuju od sezone, treninga, vremena i plana ishrane, da li ću kuvati kod kuće ili otići u restoran. Student sam psihologije i veliki ljubitelj književnosti.
Milice, vlasnica ste slatkog psa Miće, nedostaje li vam kada ste na putu?
M. M. : Iako nije dugo u porodici, mnogo smo se vezali za njega. Nažalost, ne mogu da ga vodim na turnire, ali zato kad se vratim kući, njegovoj sreći nema kraja.
Tijana, ko vama u tim momentima najviše nedostaje?
T. B. : Brat i sestre. Starija je sada dobila sina, pa se s njom najmanje viđam. Najteže mi, zapravo, pada što za važne datume nisam pored njih. Zato, kada sam kod kuće, nastojimo da svaki trenutak provedemo zajedno. Oni su moje najveće bogatstvo.
Poznato nam je da je Milica verena, jeste li vi emotivno ispunjeni?
T. B. : Zadržaću to za sebe (smeh).
Milice, razmišljate li o venčanju s kolegom Markom Đuričićem?
