Sanja Marinković: Da li će ljubav pobediti strah od odlaska vreme će pokazati

Voditeljka “Magazina IN” prvi put iskreno govori o braku sa suprugom Aleksandrom Uhrinom, otkriva šta je iz tog odnosa naučila o sebi i da li je muškarac neophodan da bi žena bila istinski srećna

Kako vam se čini poznata voditeljka Sanja Marinković (44) na našoj novoj naslovnoj strani? Izgleda li vam kao srećna i ispunjena žena? Dok nijednog trenutka ne poriče da to i te kako jeste, Sanja naglašava da zbog činjenice da se nalazi na naslovnoj nije ništa zadovoljnija od drugih, niti da nema svojih muka i svakodnevnih problema. Pokušali smo zato da dokučimo kakve brige more voditeljku “Magazina IN”, koja na ekranu izgleda kao osoba koja ne ume da skine osmeh. Svoje goste u pomenutoj emisiji redovno propituje o životnim temama, a za 19 godina njenog trajanja, bilo bi neobično da poneki trik nije uspela da sačuva i za sebe. U svojoj uspešnoj knjizi “Moja mera sreće” otkrila je kako ih najbolje upotrebiti, a sada nam najavljuje da uveliko piše novu i nazvaće je “Moja mera ljubavi”. Odlično, tu smo baš zbog te teme i znatiželjni smo da spoznamo šta je naučila o sebi i braku u kojem je sa suprugom Aleksandrom već osam godina i s kojim ima sina Strahinju (12).

Približilo se vreme za sumiranje postignutih rezultata u godini za nama. Po kakvim uspesima ćete pamtiti svoju, a zbog kojih detalja biste voleli da je zaboravite?

U njoj sam se radovala tuđim i sopstvenim uspesima. Iako mi nikada nije dovoljno priznanja, odmora, provoda, ljubavi i zagrljaja, zahvalna sam publici zbog koje “Magazin IN” beleži rekordnu gledanost, zahvalna sam Strahinji koji me svakoga dana čini ponosnom mamom i svima koji mi daju vetar u leđa da svoje ambicije, koje se ne tiču samo televizije, ostvarim kroz portal za vežbanje namenjen damama, kroz liniju sokova za detoksikaciju za negu tela i kroz moj portal za sve one koji cene i vole ono što radim više od dve decenije. Svaki trenutak za koji bih volela da ode u zaborav shvatala sam kao dragoceno iskustvo i novi početak, i radije pričam o momentima kada sam istinski srećna, a u svom telefonu čuvam samo takve fotografije.

Gotovo dvadeset godina vodite jednu od najdugovečnijih i najuspešnijih televizijskih emisija kod nas. Koliko god bio za divljenje, kakve žrtve je iziskivao takav poduhvat?

Posao je odlična uteha za sve stresne i neprijatne kompromise na račun privatnog života koje sam morala da napravim. Zato ga odavno ne doživljavam kao žrtvu, već kao privilegiju da radim ono što istinski volim. Kada se rodio Strahinja, odlučila sam da ću cenu poznatosti platiti samo ja, dok će moja porodica uživati u svojoj privatnosti. Kao i svaka brižna majka i žena, trudim se da svoje voljene zaštitim od kritika, pretpostavki, neistina, ironičnih opaski i ismevanja na moj račun. Nažalost, ima ih mnogo.

Šta vam najteže pada u svemu što status javne ličnosti u Srbiji podrazumeva?

Nažalost, kao i mnogima, grad u kojem sam rođena nije uvek po meri moje lakoće življenja pa sam zato izgradila svoj mali svet i oko njega podigla “Kineski zid” kako bih se zaštitila od onih koji bi me izdali za šaku novca, aplauza i popularnosti, a ima ih. Na našim prostorima se, nažalost, sreća i dalje kupuje a uspeh ne prašta, a verujte mi da svi moji apetiti i želje u tom smislu mogu da stanu samo u jednu šaku ljubavi i zadovoljna sam što je tako.

Jedan od najvećih stresova koje ste ove godine doživeli sigurno je bilo pogoršanje zdravstvenog stanja vaše majke. O čemu se tačno radilo?

Moja mama je sada na početku svoje osme decenije života, a jedna je od onih žena koje su oduvek kod kuće imale masku na licu koja nam poručuje “nije mi ništa”. Kao i svaka požrtvovana dama, uvek je na prvo mesto stavljala mog tatu, brata, mene ili unuke i vešto krila da se ne oseća dobro. Opominjali smo je da samozanemarivanje i preterano ugađanje svima utiče da se čovek jednog dana probudi s dijagnozom i da mora ipak da misli na sebe. Nažalost, jednog jutra se i probudila sa amnezijom usled izrazito visokog pritiska, ali zahvaljujući vrhunskom stručnjaku dr Srđanu Raspopoviću sve posledice su otklonjene i za 24 sata mama je bila s nama kod kuće i smejala se pričama o svojoj zaboravnosti.

Kada ste se susrele u bolnici, ona nije ni bila svesna da ste pored nje.

To mi je bio najbolniji momenat u životu, posle smrti moje bake Anđelije koju sam obožavala. Moja baka je umrla na dan kada je bilo zakazano moje prvo snimanje emisije “Magazin IN” pre više od devetnaest godina.

Na koji način vas takve situacije nateraju da razmislite o životu?

Nikada nije bilo više saveta na temu kako da budemo zdravi, nasmejani, lepi, odmorni i nikada više apatičnih, umornih, iscrpljenih, gojaznih ljudi bez osmeha. Verujem da industrije lepote i lekova za dobro raspoloženje odlično zarađuju na našim strahovima da nismo dovoljno lepi, mršavi, voljeni, zadovoljni. Umesto što razmišljaju kako nemaju veliku platu, velike grudi i svog majstora za poljupce, žene bi trebalo da se zapitaju ko im kvari parče sreće koje im pripada. To su one same, a da nisu ni svesne.

Odmah nakon slikanja ove naslovnice odlazite po sina Strahinju u školu. Uspevate li u tome da vaš odnos ne bude okrnjen zbog zahtevnog posla kojim se bavite?

Na vreme organizujem posao, roditeljske obaveze, provod s prijateljima, treninge i putovanje. Nikada to nisam merila količinom žrtve, već samo zadovoljstva, ma koliko bila siva u licu od umora ili s podočnjacima zbog nedostatka sna.

Kako “lečite” roditeljsku grižu savesti onda kada vam to ne pođe za rukom, pomažu li vam u tome materijalne stvari, odsustvo restrikcija ili nešto treće?

S decom je lako manipulisati parama isto koliko su i oni spremni da manipulišu svojim nežnim emocijama kako bi izmamili odobravanje za ostvarenje svojih želja ili praštanje za svoje nestašluke. Naročito na pragu puberteta koji se smeši mom Strahinji. Veoma sam slaba na želje svog sina i ne bojim se da ću ga možda razmaziti, kako mi moji roditelji često zameraju. Strahinja je veoma poslušan, vredan, ambiciozan i za naš ukus možda i previše odgovaran jer očekuje da svaka ocena bude petica iako mu često govorimo da svaki šmeker mora da ima i poneku četvorku.

Nikada niste krili koliko se ponosite sinom, ali utisak je da zbog pomenutih izazova vašeg posla zapravo najviše trpi vaš brak. Da li je takav zaključak ispravan, uzimajući u obzir da jedino o suprugu nikada niste hteli da govorite u medijima?

Posle više od decenije zajedničkog života najvažnije je kako vam je s nekim u krevetu, u kuhinji ili kada zajedno ćutite. Kada je reč o ćutanju, naš dogovor je od početka bio da o intimi ne pričamo javno. Slike s našeg venčanja krasile su naslovne strane, kao i slike sa Strahinjom dok je bio beba, a onda smo shvatili da su mir u porodici i uspeh u karijeri mogući samo ukoliko se gaje i čuvaju od komentara okoline.

S druge strane, spadate u red javnih ličnosti čiji brak traje pohvalno dugo u odnosu na nekakav prosek koji danas vlada. Kako ste uspeli?

Vreme će pokazati da li sam uspela. Potreba za ljubavlju, nežnošću i šaputanjem na jastuku kod nas žena zauvek ostaje ista, a ja se ne zadovoljavam mrvicama, bez obzira na godine zajedničkog života. Najvažnije je da smo prijatelji, podrška i da se trudimo da ispunimo naša očekivanja koja imamo i u roditeljstvu i kao partneri. Mi smo se, inače, venčali tek 2011, kada je Strahinja trebalo da napuni četiri godine, tako da nam brak kao institucija nikada nije bio mera sreće.

Kako reagujete na ogovaranja da je vaš brak u krizi?

Nisam od onih razmaženih ili nezadovoljnih žena koje očekuju da im muškarac ugađa i pogađa spisak želja i zahteva, ali jesam spremna da, ma koliko imala strah od novog početka, jednog dana shvatim da nemam više vremena ni želje da sledim zapovesti bračnog zaveta. Radije ću ostati u braku zato što nekoga volim, a ne zato što se bojim da odem. Da li će ljubav pobediti strah od odlaska vreme će pokazati.

Kog zlatnog saveta koji ste dobili prilikom udaje ste se uvek pridržavali?

Čini mi se da su ti saveti otišli u zaborav. Nisam nepoverljiva, ali sam dovoljno svoja i oslanjam se na iskustva ma koliko su mi ostavila ožiljaka na srcu i duši. Imala sam tu sreću da sam posle samo par godina braka završila s ljubavnim iluzijama iz mladosti i uverila se da ne postoji savršen muškarac. Najveća istina je, verujte, da predbračni ugovor ne treba da ima veze s novcem i imovinom, već isključivo sa emocijama. U svom srcu i duši ja sam ga na vreme sastavila, a kada će isteći, ne zavisi samo od mene.

Da li je za sreću jedne žene, pored nje same, jednako zaslužan muškarac koji je s njom?

Uvek sam bila dovoljno poštena i hrabra da priznam svima da želim nešto više od života, ali i spremna da ugodim svom partneru po meri zajedničke sreće, ne pitajući za cenu. Ukoliko me zaboli trenutak kada me ne isprati iz kuće s poljupcem za dobro jutro i na njega zauvek zaboravi, ispratiću i ja njega zauvek.

Kao uspešna i samostalna žena, da li ste se ikada suočili s predrasudama prema ženskom polu koje Balkanom vladaju čak i na pragu 2020. godine? Koja vas je najviše pogodila?

Oduvek su verovali da sam uobražena, arogantna, nedovoljno informisana za posao koji radim, da površno pristupam temi o kojoj razgovaram, da se previše smejem. Bila sam veoma samokritična, a danas sam mnogo nežnija prema svojim manama i kao što kažu da svaka kraljica popravi krunu jednog dana, tako se i ja trudim da menjam sebe u poslu, s prijateljima, s porodicom ali i u ljubavnom odnosu.