Milica Dabović: Moj sin NEMA OCA!

Isprovocirana povratkom bivšeg partnera Šimeta Šiklića u njen život, poznata košarkašica nedavno je najavila da će detalje o njihovom odnosu opisati u knjizi koju priprema, a nama otkriva o čemu se tačno radi i zbog čega se oseća sigurnom i zaštićenom

Kao da potresi nisu dovoljno obeležili život košarkašice Milice Dabović (37), nedavno je morala da oseti i onaj u bukvalnom smislu, kada je snažno podrhtavanje tla zatreslo Albaniju, gde ona već neko vreme igra za klub “Fljamurtari” iz Valone. Iako je iz čitave situacije izašla nepovređena, Milica je valjda morala da se zapita do kada će tlo kojim u životu korača biti nemirno? Taman kada je pomislila da je suze zauvek ostavila iza sebe, Dabovićeva nam otkriva da prolazi kroz period u kojem plače najviše do sada, ali i da u tome pronalazi razlog za optimizam, budući da na taj način oseća olakšanje koje joj je već duže vreme neophodno.

Zadesili ste se u Draču kada je Albaniju pogodio razarajući zemljotres, kako ste doživeli tu nesreću?

- Kada se desio zemljotres, bila sam sama sa svojim kucama, koje su se veoma uznemirile i nisam mogla da ih umirim. Moj Stefan je, na sreću, bio kod babe i dede u Herceg Novom. U odeći u kojoj sam spavala izašla sam iz stana s kucama, baš kao i svi ljudi u zgradi. Bila sam preplašena i nisam mogla da gledam kako se u jednoj jedinoj sekundi ruši ceo život i sve ono što su ljudi godinama sticali. Na sreću, imala sam internet i bila sam na vezi sa svojim sinom, majkom, sestrom, prijateljima. U nekim momentima oni su tešili mene jer sam bila uplakana i preplašena a u nekim ja njih jer su i oni bili uplašeni i uplakani gledajući sadržaje na vestima. Preživela sam i nadam se da više nikada neću govoriti o toj temi.

Kako danas teče život u Albaniji?

- Zemljotres je za sobom ostavio strašne posledice, veliki broj poginulih i povređenih. Nenadoknadiv je gubitak života. Još uvek se oporavljam i svakodnevno osećam zahvalnost što sam živa i zato što imam prilike da gledam svog sina kako raste, kako se igra, smeje i raduje. Zahvalna sam na tome što sam zdrava i i što mogu da nastavim da igram. Svaki proces vraćanja životu je bolan kada znate da su ljudi nastradali, da ima puno poginulih i povređenih. Volela bih da se probudim i da sve bude kao da se ništa nije dogodilo. Nažalost, to je nemoguće.

Iz onoga što ste nedavno na društvenim mrežama imali da poručite, deo javnosti razumeo je da pišete knjigu, a nama ste nedavno potvrdili da su u planu čak dva takva poduhvata. Kako ste došli na tu ideju?

- Ne znam da li je postalo moderno da osobe koje postižu značajne uspehe u nekoj oblasti objavljuju knjige, ali evidentno je da ljudi žele da čitaju, a da iz intervjua ne mogu da saznaju sve ono što ih zanima. Za mene je knjiga ozbiljan poduhvat i nikada ne bih pristala da u njenom sadržaju bude deo koji čitaoca neće ni oplemeniti ni edukovati. Zbog toga rad na mojim knjigama traje. Stalo mi je da svaka strana ostavi utisak, da motiviše čitaoca da razmisli i da prenese sve ono što je zaista Dabović Milica.

Prva knjiga namenjena je deci i mladim ljudima koji vole košarku i sport.

- Obuhvatiće više tematskih oblasti – moje detinjstvo, vaspitanje, sport, prijateljstvo, školovanje i, naravno, košarku, ona je centar svega. Najvažnije je da mi odrasli umemo da saslušamo decu, da prepoznamo njihova osećanja, želje i snove i da ih svojom podrškom podstičemo da veruju u sebe. Košarka je divan sport koji deci može da omogući veoma bogato i zdravo odrastanje, ali isto tako može i da im nametne odricanja koja ni deca ni njihovi roditelji ne znaju. Na toj knjizi radim već godinu dana i trebalo bi da pruži realnu sliku o putu ka profesionalnom bavljenju sportom, baziranu na mom iskustvu.

Druga će se, međutim, ticati brojnih drama koje ste u životu pretrpeli. Da li će sav materijal uspeti da stane u jedno izdanje?

- Ne bih to baš tako sročila. Svako se od nas nađe u različitim životnim situacijama, u nekima od njih oseti se slabim, u nekima je razočaran, u nekima materijalno ugrožen, u nekima prevaren, u nekima ponosan i radostan, u nekima je najsrećniji na svetu. U medijima su često moje izjave prikazivali kao skandalozne i dramatične, ne znam zbog čega. U drugoj knjizi prvenstveno želim da na ozbiljan način obradim neke životne probleme. Čitaoci će imati prilike da vide kako sam odrastala, sazrevala, igrala na produžetke i uspevala da pobedim. Istina i ljubav su najveća snaga, ali koncept druge knjige zasniva se i na trećem principu, a to su prevencija i prepoznavanje nasilja.

Utisak je da epizodu s nasiljem niste sasvim ostavili iza sebe. Požalili ste se da vas bivši partner Šime Šiklić, uprkos zabrani prilaska, ponovo proganja. Koji su najnoviji detalji vezani za taj slučaj?

- Šime Šiklić nije osoba o kojoj bih želela da govorim. Ostvarena sam, samostalna žena i majka, umem da se zaštitim od nasilja i povreda. Ukoliko bilo ko pokuša da ugrozi bezbednost, kako moju tako i mog deteta, koristiću sve pravne lekove i zakonske norme da sprečim narušavanje stabilnosti i sigurnosti u našim životima.

Osećate li da imate podršku institucija ili makar ljudi iz svoje okoline kada je u pitanju pretnja po vašu bezbednost?

- Uvek imam podršku osoba iz svog okruženja. Trenutno ne osećam da mi je bezbednost na bilo koji način ugrožena. Kada je reč o sistemu, mislim da je usvajanje Tijaninog zakona ohrabrujuće i da je vratilo veru ljudima u državu i institucije. Hvala Igoru Juriću na svemu što je učinio za dobrobit dece.

Da li ste zabrinuti ili uplašeni za sebe i svog sina?

- Za Stefana sam se najviše zabrinula u avgustu ove godine dok smo bili na Tari. Dobio je visoku temperaturu zbog koje su nas uputili na bolničko lečenje na Institut za majku i dete. Tada sam osećala neverovatan strah i ogromnu zabrinutost za zdravlje svog sina, ne bih volela da se ikada ponove ti osećaji. Svi ostali strahovi nekako su mi za sada prihvatljivi i normalni i s njima se odlično nosim.

Imate li podršku Stefanovog oca Vuka Rotena?

- Stefan se preziva Dabović i za sada ima samo majku. Očinstvo još uvek nije priznato i sada su svi izgledi da će tako ostati i ubuduće.

Na kojim drugim traumama ćete bazirati svoju ispovest?

- Ako profesionalni trener kaže profesionalnom sportisti da se bavi prostitucijom, kakav je to odnos? Da li u tom odnosu prepoznajemo krivično delo psihičkog nasilja? Da li osoba koja vrši krivično delo nasilja može da radi s mladim ljudima i da vodi jednu ekipu ka uspehu? Šta uopšte možemo da očekujemo od osobe koja vrši nasilje? Ako osobe koje nemaju osnovni nivo opšte kulture i pokazuju sklonost ka agresiji uđu u naše živote, treba ih eliminisati, a u knjizi ću pokušati, između ostalog, da dam odgovor i na to pitanje.

Mislite li da uspevate da Stefanu budete najbolja majka?

- Nikada nisam razmišljala o tome da budem najbolja majka, već da u svakom trenutku svom detetu pružim najbolje što mogu. Fondacija “Đoković” ima sjajan slogan za roditeljstvo: "Podrška, ne perfekcija", koji mi se veoma dopada. Deca su podrška roditeljima i roditelji su podrška deci, tako treba da bude. Perfekcija nije potrebna za dobar odgoj. Neka deci bude najbolje, mi smo malo manje važni.