Kristijan Bejl ekskluzivno za magazin "Story": Nisam savršen kao što misle

Holivudski glumac za magazin „Story“ govori o iskustvima sa snimanja novog bioskopskog hita o legendarnom automobilisti Kenu Majlsu i otkriva u kojoj meri se kao porodičan čovek pronalazi u ulozi nekoga ko svakodnevno rizikuje život...

Transformacije su obeležile dugu i plodonosnu karijeru američkog glumca Kristijana Bejla (45) koji je zbog uloga umeo da pravi ogromne i po zdravlje rizične skokove iz krajnosti u krajnost. Nedavno je izjavio da je s takvom praksom gotovo, jer to duguje supruzi našeg porekla Sandri Blažić (49), s kojom je u braku 19 godina i njihovo dvoje dece, Emelin (14) i Džozefu (5).

Kao odličan glumac, Bejl je pronašao druge načine da se publici predstavi u sasvim novom svetlu. Od protekle sedmice domaća bioskopska publika može ga gledati kao čuvenog engleskog automobilistu Kena Majlsa u filmu „Le Man '66: Slavna 24 sata“, a Bejl, kojeg najbolje znamo kao čuvenog Brusa Vejna, smatra da je ovo iskustvo bilo još bolje od vožnje „betmobila“. Ovim povodom, poznati glumac razgovara ekskluzivno za „Story“ otkrio je svoje impresije sa snimanja.

 

Koliki vam je izazov predstavljala uloga legende trkačkih sportova?

- Ništa nisam znao o njemu i mislim da sam verovatno bio u istoj situaciji kao i većina ljudi. Majls je neopevani heroj automobilizma. Imao je snažnu volju i bio je neverovatno strastven u onome što je radio. Na trkačkim stazama čujete mnoge priče o njemu, o njegovoj čuvenoj trci šezdeset i šeste, ali meni je sve to bilo novo.

Da li ste uspeli da razumete psihologiju trkača tokom snimanja filma?

- Ne sasvim, i dalje se pitam kakva to osoba pomisli: “Da, hoću da budem u tom autu i da radim to”. Nije teško zamisliti da to neko radi kada je sam i kada je mlad. Međutim, kada je neko porodičan čovek, otac i muž, kao što je Ken Majls bio, a nastavi i dalje to da radi, to je nešto što morate da pokušate da shvatite. To je drugačija individua, neko ko traži nešto više od sebičnosti i nesmotrenosti.

Film ste snimali s Metom Dejmonom. Kakav ste odnos izgradili?

- Met je sjajan glumac i odlično se razume u kamere i objektive. Ima potpuno drugačiji pristup od mene. Verovatno razumljiviji i inteligentniji. Mislim da će u nekom trenutku biti sjajan reditelj. Gluma je jedina stvar koju znam da radim, iako se mnogi ne bi složili s tim, dok je Met multitalentovan. Trideset godina se bavim ovim poslom, a bojim se da nisam postao mnogo mudriji.

Da li je bilo teško vratiti se na trkačku stazu za ovaj film budući da ste imali nezgodu s motociklom u prošlosti?

- Ne, bilo je potpuno drugačije, biti zatvoren i vezan i sve to. Najvažnije čemu su me naučili glasi: „Ne gledaj kud ideš, već kud želiš da ideš“, što je zapravo dobar savet za život. Isprva zvuči malo konfuzno. „Šta? Da ne gledam kuda idem? To zvuči pomalo opasno!“ Ali kada razmislite o tome gde želite da idete, ima smisla. Tako da ne, nisam se plašio.

S jedne strane, ovo je film o automobilizmu, ali s druge, teme filma kao što su umetnost protiv komercijale, instinkt protiv podataka mogu da se odnose i na filmsku industriju. Da li je to paralela o kojoj ste razmišljali?

- Da, naravno. Mislim da se ova priča može preneti na bilo koje polje. Što mi se više ovakvih prilika pruža, da radim s ljudima koji su pravi majstori svog posla, nebitno da li se radi o trkanju, boksu ili čemu god, nivo na kojem oni to rade zaista postaje kao terapija. Kada savladate tehničke aspekte discipline, sve postaje mozgalica – kao i sve u životu. Isto je i sa filmskom industrijom. Mnogo talentovanih ljudi nikada ne dobije šansu. Takođe, čitava ta marketinška mašina često je sušta suprotnost onome što vi pokušavate da uradite, ta potreba za prodajom. Mislim da se to može uporediti i sa životom, a ne samo sa filmskom industrijom. Nadam se da će ljudi to izvući kao pouku iz ovog filma.

Vozači trka često su mitske figure. Skoro nedostižne, nadljudske, zar ne? Da li vas je iznenadilo koliko možete da se poistovetite s njima ispod svega toga?

- Da, i to je ono što mi se svidelo kod Majlsa – što nije bio taj lik. To je nešto što su mi vozači rekli, da je cela mačo ideja nešto što vas zapravo sputava. Na nivou na kojem su ovi vozači, sve se svodi na delikatan ples sa mašinom.

Reditelj Džejms Mangold rekao je da je video mnoge sličnosti između vas i Kena Majlsa, posebno u tome što vi volite posao, ali ste „alergični“ na sve stvari koje idu uz to. Vidite li sebe u Majlsu?

- Džejms i ja smo već radili zajedno i znamo se više od 10 godina. Vidite, čak i ne pokušavam da se poredim s likovima koje igram ili mislim tako, ali sve se desilo veoma brzo. On mi je rekao: „Znaš da si ovo ti, zar ne?“

Na neki način ovaj film govori o potrazi za savršenstvom. Da li ste ga vi ikada dostigli?

- Nisam ni blizu, ne. Ali nisam siguran ni da je dostizanje savršenstva zapravo cilj, iako može tako da izgleda. Mislim da je mnogo zabavnije ako pokušavate da ga dostignete, zar ne? To je izazov. U životu vam je potreban izazov koji izgleda nedostižno da bi održao uzbuđenje. A onda, tu je i pitanje: „Šta je savršenstvo?“ Ono što ja radim ne može se uporediti s trkama automobila, kada znate tu krivinu i ne možete više ništa bolje da uradite, malo je apstraktnije od toga. Sumnjam da je savršenstvo potpuno nedostižno, ali da je ono što donosi kvalitet našim životima pokušaj da se ono dostigne.