Slaven Došlo za Story: Moja Ljubica je večiti izbor radosti

Otkako je diplomirao glumu u klasi profesorke Mirjane Karanović, Slaven Došlo ređa ulogu za ulogom. Priznao je da mu je uvek u mislima rečenica profesorke : „Dušo, šta ti konkretno hoćeš od mene“, te da se četo to pita i u odnosu na sebe i u odnosu prema drugima. Šta, sada, konkretno hoće od sebe odgovorio je u intervju za novogodišnji Story.

- Najzanimljivije je što sam počeo da se manje pitam (smeh). Pitanje smisla, generano, progoni ljude, ali sam odustao od jasnog konkretizovanja toga. Gledam da uživam od trenutka do trenutka i da pronalazim svoje male radosti u svakodnevici.

Pročitajte:Odmah sam se spakovao i vratio, bez razmišljanja - Vojin Ćetković o temama o kojima nikad ne govori

Poslovno, ova godina mi je bila vrlo zanimljiva, pa je i s te strane stiglo dosta zadovoljstva. U Madlenijanumu je izašla predsatva „Company“, u Ateljeu su „Junaci u doba krize“, sada će „Pored nas“, a u Hrvatskoj će uskoro biti premijera filma „Lijepa večer, lijep dan“, koji će biti njihov kandidat za Oskara.

 Šta sve spada pod „male dnevne radosti“?
 

- Kontinuitet treninga, prijatelji, moj pas Ljubica je večiti izvor radosti... To su, u suštini, vrlo jednosavne stvari. Tempo mi je takav da non stop idem i ispunjavam zadatke, pa najčešće osećam zadovoljstvo kad sam sam u stanu, ušuškan, kad je sve na svom mestu, a naročito kad mogu da vozim sporo, jer ne moram da žurim da bih negde stigao. Pustim muziku i pomislim – wow, kakva privilegija.

Da li je tačno da skoro svuda vodite Ljubicu?

- Igra čak i u jednoj predstavi u „Pozorištu na Terazijama“. Vrlo je civilizovan pas, pa može da sa mnom ide na većinu događaja. Tako mi je lakše, jer ne moram da je tri puta dnevno izvodim u šetnju (smeh)

 2017. ste rekli “U suštini sam ono fino dete iz Sombora, vaspitan, borio sam se da postanem malo veći ološ nego što sam bio, ali ponekada mi dođe da vičem.” Vičete li?

- I dalje su prisutne sve emocije kao i tada, ali sam shvatio da u komunikaciji s drugim ljudima mnogo toga može da se uradi na lep način, a kad baš treba onda se malo podvikne.

Glumci obično govore o “čuvanju deteta u sebi”, ali vas je bolje pitati kako ste uspeli da sačuvate to fino dete, jer se svi koji vas znaju slažu da ste baš takvi.

- Za to sam zahvalan svojim roditlejima. To dete nastavlja ono što je gledalo kad je bilo malo. Njih dvoje su mojoj sestri i meni stalno govorili da je najvažnije da budemo dobri ljudi. Te vrednosti su prisutne i sada, a što se “deteta” tiče logično je što ga mi, glumci, često pominjemo, jer nema kreativnosti bez igre, bez puštanja sebe da na dečački način istražuješ sve okolnosti.

Od kada ste otišli iz rodnog grada bišli ste mnoge zemlje, stekli ozbiljan “staž” u Beogradu. Kako posle svih tih iskustava doživljate svoj Sombor?

- Baš ga volim. Tamo su mi mama, tata i sestra, a i sam grad je lep. Mali je, pa sve stigneš. Pruža ti vrstu udobnosti, koja u Beogradu ne postoji. Pogotovo je divno u proleće, kad sve olista, pa tokom leta. Mi Somborci se ponosimo time što je on bio treći najzeleniji grad u svetu.

 U jednom intervjuu ste ispričali da ste se, budući da ste živeli u manjem gradu, osećali sigurno, a prošle godine ste rekli: „Najviše mi prija da radim sa pametnim ljudima sa kojima se razumem i pored kojih se osećam sigurno i prihvaćeno“. Gde se danas osećate sigurno tj. može li se čovek više uopšte osećati sigurno?

- Izbombardovani smo negativnim vestima. Realnost je takva da mnogo toga može da te uznemiri, ali postoje i neka sigurna mesta. Ne radi se o tome da okolnosti budu idealne, već da ih jasno vidiš i prihvataš. Onog trenutka kad to učiniš više nisi reaktivan, već možeš da reaguješ ili ne reaguješ. Samim tim je prisutno osećanje sigurnosti. Ja tako doživljavam “Pozorište na Terazijama”, u koje sam došao kada sam bio u četvrtoj godini fakulteta. Tu se svi dobro poznajemo, svi znamo ko je kakav i kako funkcionišemo. Tamo se osećam baš sigurno, prihvaćeno i dobro.

 Postoji konsenzus da ste „dobar frajer“. Da li ste, kao dete, stalno slušali „jao, vidi što je sladak“?

- Ma, kakvi. Bio sam debelo dete. Što bi rekao Steva Filipović kad smo snimali film „fali nam debelo dete u razredu“. (smeh) Tek sam u srednjoj školi „ižikljao“.

- Juče mi je jedna vaša koleginica za vas rekla: „Ne možeš da zamisliš kako dobro peva“. Možete li vi da zamislite sebe kao takmičara na Beoviziji, koju ste ove godine vodili?

- Bilo bi zanimljivo da se okupe neki ljudi, pa da kažemo – idemo malo da putujemo, po principu što da ne, jednom se živi i slične fraze. Ipak, čini mi se da i dalje nije trenutak za to, pa ću se zadržati na voditeljskom angažmanu.

Antonio Ahel/ATAImages

 

Gde biste da putujete?

- Samo recite da postoji mogućnost da se negde ide i ja krećem. Letos sam dva i po meseca proveo u Londonu. Budući da sam ranije više putovao u predele sa šumama i prašumama, bilo mi je bilo zanimljivo da se nađem u civilizaciji. U suštini, jako mi je inspirativan svaki različit senzibilitet i okruženje.

 Gde vam je zanimljivije?

- Ako baš moram da biram, radije bih u prašumu. Zvuči kao kliše, ali Bali je bio fantastičan.

Koje melodije su vam prva asocijacija na Novu godinu?

- Rođen sam ’91, a te generacije su slušale narodnjake. Više ne znam ni ko je peva, ali odmah pomislim na pesmu „Godina nova“. To je bilo u mladosti, a sada polako počinju da nam se „vrte“ Frenk Sinatra i ostali.

Bili ste dete u ružnim vremenima. U kakvom sećanju su vam te godine?

- Nedavno, kad sam bio u Somboru, gledao sam okrečene fasade, primetio mnoštvo malih prodavnica i pomislio – Bože, rasli smo u ratnom i postratnom periodu, a toga nismo bili ni svesni. Tek sada sam shvatio koliko je detinjstvo bilo obojeno nestašicama, ali valjda su porodična atmosfera i roditeljska ljubav uspele da nas zaštite od svega i da sestra i ja ne saznamo šta se dešava. Zahvaljujući tome mogu da kažem da sam imao lepo detinjstvo.

M.M./ATAImages

 

 Kada ste postali svesni činjenice da se 1. januara, zapravo, ne dešava ništa bitno, osim što startuje novi kalendar?

- Odavno, ali me to ne sprečava da uživam u Novoj godini. U suštini, poenta je je tome što svi stanu i, bar poslovno, niko te ne „cima“ tih pet dana. Siguran si da ti u ponedeljak neće stići šest poruka s pitanjima „šta si uradio, kada ćemo, gde si“. Vidim se s prijateljima i uživam u vremenu, koje mi je postalo „glavna valuta“.

 Da li vam je selidba u sopstveni stan obeležila 2024. godinu?

- O velikim odlukama toliko dugo razmišljam, da onda samo jednog dana kažem – e, sada ću sve to da uradim. Tako je bilo i sa stanom. Cela birokratija oko kredita i papira nije ni malo prijatna, ali sam na kraju „prelomio“ na nagovor roditelja. Poslednjih pet godina se stalno govori kako će cene kvadrata morati da padnu, a ono sve gore i gore. Zaista je drugačiji osećaj ući u svoj stan. Znam da ako poželim mogu da po tim zidovima iscrtam šta god hoću i da mi niko ništa neće moći da kaže.