Intervju sa Vojinom Ćetkovićem izazvao mnogo interesovanja
Antonio Ahel/ATAImages
Pre skoro petnaest godina jedan intervju s Vojinom Ćetkovićem je počeo rečima: “Za sebe kaže da je bivši rukometaš, strastveni pecaroš i sasvim normalan čovek”, a kada smo ga, tada, pitali šta podrazumeva pod tim “sasvim normalan čovek” odgovorio je: “Imam normalne zahteve I očekivanja i od sebe i od svoje okoline”.
Nerado je govorio o porodičnom životu, ali je veoma emotivno pričao o kolegama s klase, rodnom Kruševcu, teškom navikavanju na Beograd, priateljjima… Te teme, ispričane na nov način, čuli smo nedavno u emisiji “Balkanskom ulicom”. Na samom početku je otkrio da, kad je imao dvadeset godina, nije ovako zamišljao svoj život “jednog dana”, te da je dobio mnogo više nego što je očekivao.
Tome je, sigurno, doprinelo i to što je, kako sam kaže, u određenim situacijama bio hrabar da povuče poteze, za koje se ispostavilo da su bili pravi.
Saznali smo i da mu je Otelo, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, najznačajnija uloga u životu, jer je njome sam sebi dokazao da može da bude glumac, da veoma racionalno reaguje u kritičnim situacijama, ali da ga strah uhvati kasnije kad sve analizira; da se dobro oseća u svojoj koži... Otkrio je i da je oduvek ljudima prilazio s oprezom, pa tek kad bi vide da imaju dobre namere spuštao zid i da možda jeste komunikativan, ali da bi nekoga smatrao prijateljem mora da prođe dosta vremena. Međutim, kad se to jednom desi, onda je mogućnost da se nešto promeni minimalna.
Nažalost, mnogo mojih prijatelja više nije tu, iz mnogih razloga. Da li je bilo izdaja? Pre bih rekao da nas je izdalo vreme i okolnosti u kojima živimo. Jednostavno, dešava se da ljudi odu svojim putevima. Nikad im nisam zamerao. Dešavalo se, čak sa nekim vrlo bliskim prijateljima, da se ne čujemo po pet-šest godina i da posle toga nastavimo razgovor gde smo stali. Prosto zamrznem to vreme. Ljubomorno čuvam emociju za svakog prijatelja i ne gubim ih lako.
Vojin Ćetković nikada nije krio da je prošlo mnogo vremena dok Beograd nije počeo da doživljava kao svoj grad. Jednom prilikom je rekao da se to desilo tek kad je osnovao svoju porodicu i podigao kredit za stan, a navikavanje je tako dugo trajalo jer mu je nedostajao dom, toplina, sloboda koju je imao u Kruševcu, njegov kafić, krug ljudi koje poznaje... Tih dana se ovako seća:
Na drugoj-trećoj godini sam se vratio u Kruševac. Beograd mi je tad bio nekako stran i težak, a fakultet hladan. U Kruševcu sam imao mnogo sadržajniji život, vratio sam se u muzičku školu. Niko me nije zvao sa klase, što me posebno nerviralo. Pomislio sam “ja njima ne trebam”. Onda je moj brat rekao "dosta si se izležavao, vraćaj se na studije".
- Odmah sam se spakovao i vratio, bez razmišljanja. Naravno, u meni je verovatno bilo pripremljeno da se vratim, ali bilo mi je lakše kada je on presekao…“ Otišao sam, cela klasa me je sačekala, profesor mi je dao da spremim 32 lika za deset dana i da izađem da polažem kolokvijum.
Vojin kaže da ne postoji situacija u kojoj će odbiti nekoga s klase za bilo kakvu pomoć ili samo razgovor, a veruje da isto razmišljaju i oni. Jedni drugima kažu kad misle da nešto nisu dobro uradili, što nekome ko to sluša sa strane može da zvuči surovo, ali veruje da je to razlog zbog kog su napredovali.
Pitanje „ko je važio za najboljeg frajera u njihovoj generaciji“ elegantno je zaobišao rekavši: „Sergej je tada bio popularan, a Glogovac je govorio - nisam lep, ali imam nešto“.
Mnogo puta je u intervjuima glumaca pominjano Vojinovo kulinarsko umeće, a Sloboda Mićalović je pre par godina rekla: „Dok ja dva dana razmišljam šta bi mogla da skuvam, on gotovo u sekundi smisli šta će i, što je neverovatno, ume da spremi odličan ručak i od veoma ograničenog broja namirnica.“ Za to je, uz talenat, zaslužna činjenica da je naučio da kuva u studentskim danima, kad je budžet bio veoma ograničen.
Borislav Zdrinja ZIPA PHOTO ATAImages
- Boris Bingović i ja smo se bavili kuvanjem, a jela smo pravili od sirovina koje smo dobijali. Glogovac je tada uradio predstavu „Tamna je noć“, što je tada bilo čudo. Uglavnom su je igrali od deset uveče, a budući da je živeo u Pančevu, spavao je kod mene.
Stan smo delili moja dva cimera, on i ja. Glogovac je dobiojao lovu u kešu, za predstavu, pa bi ujuru išao u kupovinu. Znao je da dođe s punim kresama hrane. Jednom nedeljno ili jednom mesečno, više se ne sećam, vodio nas je u „Polet“ na ribu. Kad god se pomene „Tamna je noć“ ja s poštovanjem klimnem glavom. Delili smo garderobu, novac, cigarete, sve.
Pre mnogo godina Vojin je na pitanje koju pesmu naručuje u kafani odgovorio „Bele ruže, nežne ruže“. Voli je i danas, ali danas važe „druga pravila.
Ako glumac hoće da peva ili se napije, a neko ga snima, onda to postane viralno. Potom raznorazni “novinari” to koriste u potpuno bezveze svrhe. Nažalost, i u takvim situacijama moramo da pazimo kako se ponašamo. Kad su private varijante, kad sam među svojima, onda pevam.
Činjenica da njegove reči mogu da budu pogrešno interpretirane nije jedini razlog zbog kojih je Vojin vrlo odmeren kad daje intervjue.
Mislim da glumac svojim gledaocima mora da bude tajna, da ne smeju da baš mnogo znaju o njemu, da bi mogli da prate njegovo delo. Zato vrlo retko govorim o sebi, šta volim i ne volim, o svojoj porodici pogotovo. Mislim da publika treba da uživa bez predznanja.
Glupo je da gledaš nekoga i kažeš – aha, ovaj se skoro razveo, ovaj voli da jede ne znam šta, ovaj je bolestan od toga i toga. Nedavno su me zvali u neku TV emisiju da pričam o bolestima. Pa, ko voli da gleda bolesnog čoveka. (smeh) Teško je da u svakom trenutku paziš kako ćeš da se ponašaš. Mnogo je situacija u kojima se čuvam, tim pre što sada zastupam i svoju decu i porodicu, a ne samo svoje uloge i svoje pozorište. Zbog toga nastojim da sam što više u Čortanovcima, na Dunavu, u čamcu, da se malo odmorim.
Zanimljivo je da od svih ljudi, koji su mu bliski, samo mali broj ima priliku da s njim bude u čamcu kad krene na pecanje.
Pecanje je intimna stvar. Jednostavno, ne mogu da sa svakim budem na vodi. Možda sa samo pet-šest ljudi, a s nekima od njih pecam od kad znam za sebe. Volim i da u takvim trenucima budem sam. Dešava se da bacim sidro i zaspim, naravno ne na plovnom putu.
Komentari (0)