Nataša Ninković (52) nije osoba koja će lako preći granicu koja striktno odvaja ono o čemu želi da priča u medijima i ono što zauvek ostaje u krugu njene porodice ili prijatelja. Ipak, nedavno nam je otkrila i kako se osećala kad je odlazila iz rodnog Trebinja, i da li plače kad ispraća sinove u inostranstvo, i čega se boji, i kako se oseća kad ima loše dane, i koga bi volela da upozna u razgovoru u emisiji „Balkanskom ulicom“.
Na pitanje da li je suštinski ista kao i pre 20 godina, odgovorila je da je vremenu i ljudima dozvolila da je menjaju.
– Neke promene su bile svestan proces, ali bilo je i situacija kad u određenom trenutku samo shvatiš da neke stvari nisu kao što su bile. Suštinski je to to, jer je hercegovačku kičmu teško slomiti. Na to sam nekad baš ponosna, nekad baš i nisam, ali hajde... (smeh).
Čovek se menja, prilagođava, a kad kažem prilagodim, mislim do granice da ne izdam sebe. Postoji mera do koje mogu da popustim, ali gledam da moja uverenja pritom ne napustim. Promenilo se i to što nema više nekadašnjih nemira. Došla je, valjda, neka zrelost. Godine ništa ne znače, jer su zaista samo brojka, ali nešto mi se desilo posle tog pedesetog rođendana. Iznutra sam osetila da je nešto drugačije. S jedne strane, dosta sam mirnija, ali mi smeta što više nema nekadašnjih uzbuđenja. Imam radost, ali je drugačija.
O godinama Nataša kaže:
– Bilo je divnih stvari, naravno i ružnih, ali pamtim samo lepe. Često osetim zahvalnost. Pogledam gore i kažem: „Hvala ti, prvo na osnovnim stvarima, a onda i na onom preko, što je došlo“. Osećam dubinsku zahvalnost. To nije deklarativno, već iznutra.
Svi koji znaju koliko je Nataša Ninković cenjena glumica, iznenadiće se kad pročitaju da nikada nije bila ambiciozna. Ona se, smejući se, pita – kako joj se desila karijera.
– Možda nekome sa strane to ne izgleda tako, ali je meni privatni život bio daleko ispred svega drugog. Prihvatala sam uloge samo ako bi se desilo da mi se ponudi nešto što mi se sviđa, za šta pomislim da je za mene, a da odgovara našem kućnom rasporedu.
Godinama je bilo tako. Dešavalo se da po dve-tri godine ništa ne radim, niti sam imala želju. Kad su deca porasla, a pogotovo kad su počeli da odlaze, sve se promenilo. Mislim da nikada nisam više radila nego poslednjih pet godina, a tako je zato što su oni otišli. Prvi put u životu potpuno sam se prepustila poslu. Imala sam ogroman strah kako ću nadomestiti tu prazninu kad odu, jer je veliki deo mog dana bio posvećen njima.
Instagram
Tokom emisije, Nataša se nekoliko puta dotakla odlaska sinova u inostranstvo. Za te situacije se dugo spremala, ali sada sa zadovoljstvom kaže da je sve baš onako kako treba da bude.
– Veoma sam se plašila njihovog odlaska. Ja sam od onih žena – deca na prvom mestu, potom brak, pa idemo dalje. Suprug je bio dosta pažljiv, znao je da će mi to biti veliki problem. Kao što sam rekla, počela sam da radim kao nenormalna. Mi, balkanske majke, pravimo veliku grešku vezujući decu za sebe. Posesivne smo, ali ljubav je u slobodi, a ne da ti neko stalno bude tu. Treba da radimo i na tome da ispunimo svoj život, jer nismo samo roditelji.
Instagram printscreen
O tim odlascima i dolascima jedna od naših najcenjenijih glumica kaže:
– Ne volim pozdravljanje, jer mi to deluje kao „ko zna kada ćemo se videti“. To obavim na brzinu. Nikad čak ne idem ni na aerodrom da ispratim sinove. Uvek sam se pitala kako ću se navići da oni ne žive tu. Sada sam već u fazi da, kad odlaze, kažem – lepo smo se družili, a sada svako svojoj kući (smeh). Volim kad ih vidim zadovoljne. Mislim da tako treba da bude.
Svojih odlazaka i dolazaka u rodno Trebinje seća se po suzama njene majke, zbog kojih je sebi obećala da jednog dana neće tako raditi, jer to ostane kao neki teret. Na pitanje da li se kasnije, kada je postala uspešna, vraćala s pobedničkim osećanjima i da li su roditelji bili ponosni, Nataša je odgovorila:
– Mnogo puta su bili ponosni, ali ja se nikad nisam osećala kao pobednica kad dolazim u Trebinje. Uvek sam bila samo ćerka koja je došla kod mame i tate u posetu. Ne znam zašto, ali tamo dugo nisam mogla ništa da radim. Kad sam primila „Zlatni platan”, nagradu Trebinja koja mi je mnogo značila, bila sam neverovatno uzbuđena. Možda prvi put nisam osećala neprijatnost, već sam pomislila – ovo mi pripada.
Čak sam i rekla: ‘Baš vam hvala, meni ovo pripada’. Tako nešto baš liči na mene (smeh). Kad sam imala predstavu u rodnom gradu, tresla sam se, pitajući se kako će reagovati. Kad to kažem, ne mislim na mamu i tatu, jer su me oni gledali u Beogradu. Bili su jako prisutni u mom životu, a pogotovo u uspesima. Ružnih stvari sam ih poštedela. Nikad nisu znali kad mi se nešto loše dešavalo, jer nisam htela da ih opterećujem. Kad sam bila mala, bila sam razmažena, ali kad sam se odvojila i kasnije, baš sam brinula o njima.
Sipaš, sipaš, a nekad kažeš – dosta!
Na pitanje kako je biti jedina žena u porodici, Nataša Ninković je odgovorila:
– Uživam. Volim sinove, volim muža, osećam da sam voljena. Verovatno to zaslužiš. Ulažeš, ulažeš... Jedino kod kuće kad ulažeš ne računaš i ne gledaš na reciprocitet, već samo sipaš. Doduše, nekad poludiš, pa kažeš – dosta (smeh).
Nataša je s mnogo sete u glasu rekla da je s majkom mogla da priča o svemu, da je za nju bila jako vezana i da je to bila bezuslovna ljubav, a onda je dodala:
– Nije pokušavala da me oblikuje tako da postanem onakva kakva bi ona volela da ja budem ili kakvu bi ćerku poželeo neko ko živi u malom gradu. Sigurno to nisam bila ja, ali ona me je podržavala baš takvu kakva sam bila. To sigurno nije bilo lako. Uvek sam imala njenu maksimalnu zaštitu. Umela je da mi kaže: „Videćeš, biće ti teško“, ali bih odgovorila: „Pusti me da mi bude teško, pa ću doći da pričamo“ i dolazila sam. Znala je da mora da me pusti da udarim glavom u zid i da se vratim.
Mada joj nikada nije falilo ni odlučnosti ni spremnosti da se bori kad misli da je na pravom putu, Nataša nije osoba koja ne zna za strah, naprotiv.
– Imala sam užasne strahove na premijerama, čak i filmskim. Strah od neuspeha, strah da neću biti fantastična, ne dobra, već fantastična. Sećam se, u „Sava centru“, ne gledam film, već slušam kako ljudi dišu. Vodila sam veliku borbu da se toga oslobodim. Trebalo je prihvatiti da nije poenta u tome, već u tom procesu i tvom pomeranjem granica.
Antonio Ahel/ATAImages
Činjenica je da vlada mišljenje da je Nataša Ninković jedna od naših najpoštovanijih glumica, ali i da važi za jednu od najlepših žena u javnom životu. Zato zvuči čudno kad čujete da ona sebe nikada nije tako doživljavala.
– Kad pogledam neke slike pomislim – vidi, ovde sam dobro izgledala, ali sam celog života bila koncentrisana na svoje mane. I kad sam imala višak kilograma i kad nisam, mislila sam da su prisutni. Ako mi neko da kompliment, odgovorim da je to zato što sam se sredila. Uvek sam imala dodatak, ali sam ipak naučila da odgovorim – hvala puno. Pogledam se nekad i kažem: „Uh, što dobro izgledam“, ali mnogo puta pomislim: „Jao, na šta ličim“. Jako je bitno čime odišeš. Samopouzdanje i samosvesnost ženu čine neodoljivom, privlačnom, daju joj ono nešto zbog čega je svi primete kad se negde pojavi. Ako toga nema, onda nema ni isijavanja, brzo dosadi. Uvek mi je bilo lepše kad je neko interesantan nego ako ima savršene crte lica.
Komentari (0)