Prošle godine u ovo vreme Ammar Mešić (32) bio je glumac koji u popularnoj seriji „Igra sudbine“ tumači lik Strahinje Bunčića. No, u septembru je ostao bez uloge. Produkcija je rekla da uvode nove likove, a svi su pričali – koštao ga je njegov aktivizam.
Budući da mu je bilo muka od svega, a od nečega se ipak mora živeti, odlučio je da postane „bauštelac“ u Beču. Gastarbajterski život je trajao samo sedamdeset dva dana, jer je dobio četiri uloge u tri zemlje iz regiona.
Trenutno je na privremenom radu u Zagrebu, gde snima seriju Nove TV „U dobru i u zlu“. To „trenutno“ će, ako sve bude po planu, trajati do početka aprila sledeće godine.
Šta ste sve naučili kao „bauštelac“?
- Naučio sam da nema nikakve razlike između poslova, sve dok ih radiš časno i dobro. Rad na građevini je samo potvrdio jačinu mog psihičkog stanja. Naučio sam i da uvek postoji rešenje, te da bez obzira šta je u pitanju, nikad ne treba prodati dušu. Upoznao sam divne ljude, s kojima se i danas čujem. Najčešće pričam sa Sinišom, s kojim sam na poslu provodio najviše vremena, pa s Vladimirom...
Da li spadate u muškarce koji nerado zovu majstore jer „sve znaju sami“?
- Kad su u pitanju jednostavnije stvari, poput krečenja ili bušenja rupa u zidu da bi se nešto okačilo – ja sam majstor, ali ne i kad se radi sa strujom i vodom.
Antonio Anhel / Ata images
Da li vam je u Beču falilo prepoznavanje, jer tamo niste bili glumac?
- U tom gradu sam odranije imao prijatelje iz Hrvatske, Bosne, Srbije, Makedonije i Crne Gore, pa sam vikendom izlazio u kafiće i klubove u koje idu naši ljudi. Bilo je prepoznavanja i slikanja, a većina je mislila da je to što radim neka vrsta rijalitija, a ne stvaran život. Sa žiteljima Beča i nisam bio u prevelikom kontaktu.
Koliko vam je vremena trebalo da se odomaćite u Zagrebu?
- Jedan sat. Glumcima je komunikativnost zajednička, a i prihvatanje novih ljudi. Veoma lepo se osećam, a posebno sam srećan što radim posao za koji sam se školovao i koji volim. Novi grad, nova država, novi set, novi ljudi – doneli su pozitivnu promenu na psihičkom nivou.
Kakvi su utisci sa snimanja, da li je organizacija rada drugačija nego u prethodnoj seriji u kojoj ste glumili?
- Malo je bolja, a jedan od primera je što kad glumac završi snimanje, ne čeka prevoz po sat-dva. Kad radiš dvanaest sati dnevno, važno ti je da što pre dođeš kući, da učiš tekst za sutra i da se odmoriš. Više cene glumca, jer kao da su naučeni da si ti taj koji je ispred kamere, koji govori tekst, koji će sutra biti na ekranu.
Da li ste pronašli neka „svoja mesta“ u Zagrebu na koja redovno odlazite?
- Relativno mi je blizu park Bundek, koji ima mini-jezero u sredini. Veoma je lep, pa rado svraćam u njega. Volim da idem u restorančić „Eggspres“, koji drže moji prijatelji, a na meniju su „jaja na milion načina“. Koncept je – dođeš, jedeš, odeš, sve se dešava brzo, a hrana je veoma ukusna.
Dok se snimaju serije, čuju se priče „mi smo kao porodica“. S kime ste u kontaktu od nekadašnjih „članova porodice“?
- Sa Stevom Pialeom, Oljom Lević i Mateom. Njih troje su sve vreme bili uz mene.
U godini koja vam je bila vrlo burna postali ste stric, što vas je sudeći po Instagram objavama jako obradovalo.
- Uvek govorim da te Bog na kraju nagradi. Tako je poslednjih dana 2023. moj mlađi brat dobio sina. Ta priča je još lepša jer se brat prethodno izlečio od raka. Dolazak Damira bio je nagrada za celu porodicu. U horoskopu je Strelac kao ja. Već govore da ima borben karakter na mene, što mi se jako sviđa.
Da li biste mu, ipak, rekli – Damire, nemoj biti baš toliko borben kao stric?
- Rekao bih – samo napred Damire (smeh). U životu je najvažnije da budeš dobra osoba. Ako se boriš za ono za šta ti misliš da su prave vrednosti, sigurno treba da teraš po svom. Kad poraste, samo neka tako rezonuje, a stric će biti podrška.
Kako na vaše borbe reaguju roditelji i braća?
- Poslednjih petnaest godina, koliko živim sam i bavim se što ekološkim, što političkim aktivizmom, bilo je dovoljno vremena da se s time pomire. Znaju da iza mene niko ne stoji, već da sam ja – ja, pa im je samo bitno da budem živ, zdrav i srećan. Istovremeno, ja znam da su oni uvek tu i da, šta god da mi se desi, mogu da se vratim u moje Prijepolje.
U martu ste napisali: „Možda nikada neću biti dobar majstor na gradilištu, možda ni najbolji glumac, ali bih voleo da u ogledalu uvek vidim čoveka koji ima kičmu”.
- To je početak i kraj svih priča. Kad se vidim u ogledalu, kažem – Ammare, svaka čast, i u budućnosti ćeš imati padove i uspone, ali to je život.
Da li, kad se pogledate u ogledalo, pomislite – Bože, hvala ti što sam ovako lep?
- Ne, nikad, ali je bilo trenutaka kad sam se gledao i sam sebi govorio: „Ammare, ti to možeš“ za stvari za koje sam znao da ne mogu. Kad vidim sebe u ogledalu, tačno znam da li nešto mogu ili ne. Ako nešto ne mogu, s time se pomirim, jer mi je jasno da me Bog nije stvorio za sve.
Postoji li nešto zbog čega vam je baš žao što se Bog nije malo više potrudio?
- Žao mi je što mi nije dao visinu, ali kako godine idu, shvatam da je sve onako kako treba da bude.
Komentari (0)