„Baš volim svoj život“ – rekla je Bojana Ordinačev u oktobru 2017, a par dana pred svoj četrdeset četvrti rođendan, koji je proslavila 14. avgusta, kaže da ga danas voli još više, uz napomenu „samo da se, ne daj bože, nešto ne pokvari“.
Na pitanje da li rođendane koristi kao priliku za kratku rekapitulaciju urađenog prethodnih dvanaest meseci, odgovara: „Toliko volim leto da se ničim ne opterećujem, a kad mislim da postoji nešto što treba promeniti ili na čemu treba poraditi, reagujem u hodu, tokom cele godine”.
Da li vam je bilo frka kad su se pojavile prve bore?
- Ne, nekada se ujutru, otečena od spavanja, pogledam u ogledalo, nasmejem i pomislim – „A, mačko, al’ ga živiš”.
Da li je bilo perioda kada vam se na vama nešto nije dopadalo?
- Do svoje 23-24. godine sam mislila da kratku suknju može da nosi samo neko ko ima noge kao Naomi Kembel (smeh). Pola života sam bila premršava, a onda shvatiš da si „najlepši na svetu”. Naučiš da se tvoja lepota ne bazira na tome da li su ti noge dovoljno dobre, već da se ogleda na sto drugih mesta.
Kada su vas pitali šta biste poručili dvadesetogodišnjoj Bojani, rekli ste: „Mačko, ne birni, sve će biti u redu, samo šibaj. Nisam nikad bila opterećena svojom karijerom, rezultatom i popularnošću”.
- Ništa se nije promenilo. Kad primetim da me neko gleda, ne pomislim da me je prepoznao, već da se možda znamo, ali sam ja zaboravila, pa me bude sramota što se nisam javila. Moj mozak ne radi tako i u tome uživam. Gluma je prelep posao, koji volim najviše na svetu, ali to je samo posao. Na moju sreću ne utiču ni mnogo veće stvari, niti da li imam para ili nemam, a kamoli da li će me neko prepoznati ili ne.
Antonio Anhel / Ata images
Znam da će sada mnogi reći – baš ću da poverujem da joj je svejedno da li ima ili nema para.
- Apsolutno! Lova je super, daleko od toga da nije, svi volimo da živimo u lepim stanovima, vozimo dobra kola, idemo na more. Međutim, ja ću i sa malo para otići na more. Mogla sam da sa drugaricom odem u Prčanj, baš kao što možemo i u Španiju. Jednako ću biti srećna i u Španiji i u Prčnju.
Mislim da mi je to urođeno. Budući da su moji roditelji privatnici, smenjivali su se periodi kad smo imali para i kad nismo. Baš te amplitude su učinile da shvatim da novac ne odlučuje o sreći. Ne daj bože da dođe do zdravstvenih problema, ali to su već sasvim druge okolnosti. Recimo, imam automobil, ali dok sam išla na probe, traženje parkinga oko „Vuka“ mi je bio veliki problem, pa sam dolazila tramvajem. Nisam od onih koji „moraju da idu kolima”.
Kako je bilo vratiti se u javni prevoz?
- Super. Čim dođem na stanicu „dvojke”, pozovem mamu i dok se ispričamo, ne samo da je tramvaj stigao već sam i vožnju završila. Mama mi je govorila – pa, duže pričamo kad ideš kolima. (smeh)
Komentari (0)