Brak Peđe Mijatovića jedan je od stabilnijih na javnoj sceni. Kao kruna te ljubavi na svet su došle ćerke Nina, Nađa i Lola.
Malo je fudbalera koji su imali karijeru poput Predraga Peđe Mijatovića (55), a još je manje onih koji poštovanje javnosti nisu zaradili samo sportskim umećem, već i inteligencijom, elokvencijom, osećajem za meru... U intervjuima je uvek bio učtiv, ali nikada nije išao preko granice koju je odavno odredio.
Upravo zato je bilo zanimljivo slušati i, naravno, gledati njegovo gostovanje u emisiji „Šta sam tebi i ko sam sebi”, jer je u jednom trenutku i sam rekao da ne pamti kada je toliko pričao. S Ivanom Stankovićem, koji je za njega rekao da je „čovek sa dušom”, pričao je o životnim prekretnicama, roditeljstvu, vaspitanju, planovima... Mada je pitanje „šta bi poručio mladom Peđi i da li bi ga on, uopšte, slušao” bilo na kraju tog razgovora, mi krećemo upravo od njega.
- Taj mladi „ja” bi sigurno slušao, jer je vaspitavan da bude dobro dete. Jesam bio vragolast, ali sam bio poslušan. Bio sam lojalan.
Rekao bih mu da sluša onoga ko mu daje savete, ali da ipak upotrebi intuiciju; da svoj put bira na svoj način; da prati znakove pored puta, ali da ima personaliti; da ne zaboravi da taj put ipak on trasira. Mi, vozači, znamo da neretko vozimo malo brže nego što znak kaže i pritom smo svesni da to nije dobro, ali požurimo.
Rekao bih – poslušaj onog ko te savetuje, ali ti vozi auto, ti ga usmeravaj. Koncentriši se. Kod ljudi najviše cenim autonomnost, karakter, personaliti, pa makar bio buntovnički. Više volim osobe koje su malo svoje, nego one – prava linija, pa dobro, ’ajde. Moramo da više damo sebe nego da slušamo druge, jer ćemo biti mnogo zadovoljniji.
Iz kuće, koju je zbog sporta rano napustio, poneo je vrednosti koje i danas poštuje.
- Od roditelja sam naučio da pomažem uvek i svima, kad god to mogu. Vaspitan sam – radi dobro i dobro ćeš dobiti, pre ili kasnije. Budi loš i verovatno će ti loše biti. Ako možeš da pomogneš i da se ne zna – još bolje. Ne pravi reklamu od onoga što je dobro za druge.
Uz osmeh je otkrio da kod sebe svakodnevno primećuje osobine svojih roditelja koje su ga nekad nervirale, ali da je to potpuno normalno.
- Fizički više ličim na oca, ali sam u ostalim aspektima na majku. Moja majka je dobra žena. Kao što ovde kažu „beogradsko dete” tako je ona „podgoričko dete”. Što sam stariji, sve je više mojih reakcija koje liče na njene, a nervirale su me do pre četiri-pet godina. Zašto više ne? Zato što smo na istoj talasnoj dužini. Sada ja nerviram svog sina i ćerke, ponekad mi to kažu, ponekad ne, a ponekad iritiram samog sebe.
Peđa je odrastao uz dve sestre – Elviru i Zdenku. Smejući se kaže da je, s obzirom na to da je bio najmlađe dete, po definiciji trebalo da bude neviđeni idiot. Oko njega se sve vrtelo, tim pre što ni njegov stric nije imao mušku decu. Međutim, on je bio drugačiji i u detinjstvu i danas. Uprkos istoj genetici i vaspitanju, on i sestre su tri različita sveta, s tim što kaže da su on i Zdenka manje-više „ćutolozi”.
Dolazak iz rodnog grada u „Partizan”, jedan od najuspešnijih fudbalera s ovih prostora doživeo je kao ogromnu prekretnicu, što je i logično.
- To je bio najveći transfer u istoriji jugoslovenskog fudbala. Međutim, ja sam iz male Podgorice došao u Beograd koji je ogroman, pa još u vreme zimskog prelaznog roka. Sećam se - sneg, trebalo je da odemo na pripreme, nostalgija... U Beogradu sam, ali kao da nisam tu.
Profimedia
Glava mi u Podgorici. Gordana Petrića sam znao iz „čileanske” reprezentacije, kasnije smo postali veliki prijatelji, a danas smo kao braća. On me je prihvatio kao da sam mu rod rođeni. Vozi me gradom, pa mi objašnjava – to ti je Slavija, to ti je... Priča kao turistički vodič, a ja sedim „zaleđen” kao faraon i gledam. Dok ga slušam, pitam se da li ću ikada naučiti da vozim po Beogradu. Znaš ona pitanja provincijalca koji dođe u velegrad. Međutim, brzo sam naučio da vozim.
Prvih šest meseci sam imao veliku fudbalsku krizu. Nisam davao golove... Već je u klubu počelo da se priča kako su sa mnom pogrešili. Onda sam se u jednom trenutku resetovao i rekao – nemoj da plačeš za Podgoricom, to je prošlo vreme, idemo dalje.
Sportista naglašava da svi problemi proizilaze iz nas samih, te da ako nisi svestan sebe, ne možeš biti svestan nikoga oko tebe, pa čak ni sopstvene dece. Peđa iz braka sa Elenom Karić ima sina Luku, a sa suprugom Anetom tri ćerke – Nađu, Ninu i Lolu.
Veliki broj ljudi u deci prepoznaje sebe, ali onog kog ne vole. Imam tri ćerke i sina, a „tog sebe” prepoznajem kod srednje ćerke, koja ima isti karakter kao ja. Obožavamo se. Kad se volimo – to je neverovatna ljubav, ali kad režimo – strašno je. Mi se razumemo, ali nam smeta... Onda bude i „ne voliš me kao što voliš njih” i „nemam isti tretman kao one”.
Dok je on bio dete, roditelji su imali znatno drugačije vaspitne mere, a kad se vrati u to vreme, kaže:
– Sećam se batina koje sam dobijao od majke. Jednom joj je otac zabranio da me udara po glavi. Ona udarala, a ja sportista, smejem se. Šta sam radio? Klasika – uzmi Peđa knjigu, uči. Kad kažem učim, sledi pitanje – kada? Nisam učio, već sam non-stop igrao fudbal.
Danas svi znamo da je upravo to bio njegov najveći i najbolji „znak pored puta“.
- Biti fudbaler je najlepša moguća profesija, još ako dostigneš top-nivo... To bih svakome poželeo. Samo pođi od toga da jedino u sportu, a naročito u fudbalu kao najpopularnijem, sedamdeset-osamdeset hiljada ljudi na stadionu Bernabeu skandira tvoje ime?
Daš gol, oni svi skoče, a ti u tom trenutku osetiš 80.000 duša koje bi te pojele od ljubavi. Radostan ideš prema njima, oni izbezumljeni od sreće. Sad se naježim koliko je to dobar osećaj. Tako svake nedelje ili svake druge, daješ golove, ljudi te vole, prepoznaju na ulici, zaradiš novac koji je teško steći u drugoj profesiji, postaješ idol masa... Kako nemati osećaj da si čudo neviđeno, a u stvari – nisi.
Carlos Alvarez/Getty Images
Taj najlepši posao na svetu prati jedna predrasuda koja je Peđu Mijatovića nervirala dok je bio fudbaler, ali i danas, mada se na njega nikada nije odnosila.
- Jako mi smeta ona čuvena fraza – jesu fudbaleri super, ali su glupi. Pa, nismo... Ima glupih fudbalera, ali ima i glupih košarkaša, novinara, voditelja... Glupost je univerzalna. Znaš ono kažeš da si fudbaler, pa čuješ „a“. Mnogo puta sam rekao - objasni mi šta znači to „a“ i čuo odgovor „glup, brate“. Čekaj, i ja sam fudbaler, a onda mi govore „ne, ti nisi glup“. Verovatno to svakome kažu. Malo se žalim, šta ću. Jednom fudbaler, zauvek fudbaler.
Pedrag smatra da s godinama postajemo gori – dosadniji, naporniji, manje interesantni, fizički pohabaniji. Prognozira da će, verovatno, biti „naporan čiča“. Ipak, postoje i stvari koje se uopše ne menjaju, a to je – frizura. Kada ga, a to se dešava često, pitaju da li namerava da je promeni, odgovori – a, zašto bih?
Carlos Alvarez/Getty Images
Probam, ne javno, već kod kuće, ali vidim da ne liči na mene, pa se vratim na ovo. Verovatno ću jednom sam odlučiti... To je kao kad si pušač, pa ti stalno govore – kada ćeš da batališ te cigarete, ne treba da pušiš, a ti odgovaraš „evo, sad ću, od Nove godine ili rođendana“ i nikako ne prestaješ, dok ti jednog dana nešto ne dođe i kažeš – gotovo, više neću.
Nekadašnji fudbaler oktriva kako se najbolje uči kada udariš glavom o zid.
- Stalno i deci, i prijateljima, i mladim fudbalerima govorim – nikad niko ništa ne može da nauči na tuđim greškama. Ništa u životu nisam naučio na tuđim. Kako? Samo na svojim. Dok ne udariš glavom u zid, znaš da to postoji, ali ne znaš kako je.
Komentari (0)