- Ljudi mi uvek govore da izgledam baš kao ti. Ne bih to menjala ni za šta na svetu. Volim te, mama!
...20 godina živiš kroz nas, u nama, sa nama... Doživotno - napisala je u opisu svoje objave Radina dve godine mlađa sestra.
Podsetimo, majka Rade Manojlović imala jekarcinom grlića materice, bolovala je godinu i po dana, u vreme kada je Rada imala 18, a njena sestra Marija 16 godina. Kada im je majka preminula, bile su devojčurci od 19 i 17 godina.
- Mislim da je njoj najžalije što je nas dve ostavila. Ali isto tako se sećam koliko je ona bila smirena. Ja sam paničar, opraštam se sa životom kada me boli zub ili glava, a ona je bila, evo, sećam se, moja sestra je jako dobro kuvala, učila je od nje, i već je majka bolesna dugo i već su nam rekli da je to sve loše, ja nikada nisam verovala u te prognoze, ali moram da vam kažem, kada su rekli da će živeti još mesec dana, 30 dana je još živela. To je neverovatno - ispričala je pevačica u emotivnoj ispovesti u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić-Dejanović".
- Meni oni to pričaju, ali to ide, odlazi od mene, odbija se, ja to ne slušam, nisam htela to da prihvatim nikako. I, sestra kuva nešto i počinje da plače jer sve to znamo, a majka onako, sećam se, jedva ide, onako bolesna, maltene na samrrti kaže: "Marija, ti ne smeš da plačeš, ti moraš da misliš da ćeš imati svoju decu sutra, moraš da budeš jaka". Ona je nas tešila do zadnjeg dana - rekla je Rada emotivno.
Privatna arhiva
- Veče pre nego što je vodimo u bolnicu, ona će sutradan umreti, da sad ne pričam neke detalje, desilo joj se nešto, pala je onako na krevet i ja se tu već slomim, ja sam tu videla da je to kraj, već šamara realnost i počnem da plačem kao kiša ispred nje, i ona me pita onako, bez ijedne suze, tu sam počela da joj pričam da je ona moj heroj, jer ne mogu da verujem da ona nije plakala, kao da to nije bila ona, kao da smrt nije ništa, njoj je mnogo više bilo stalo kako ćemo nas dve... - otkrila je pevačica.
- Ja se prospem, to je prvi put da sam plakala, da sam došla do svesti da to nije laž. Ja pored nje lijem krokodilske suze, ona kaže: "Radmila, zašto plačeš?"Ja tu njoj kažem: "Zato što nisam provela više vremena sa tobom". Jer ja sam bila stalno na svirkama, stalno u školi. Ja sam zarađivala i ona meni kaže: "Molim?! Radmila, neću više da te vidim da si plakala, jer da ti nisi radila...", jer pevanje je, kao i sada, i tada bilo više nego prosečna zarada. Tata je mogao da zaradi nešto, ali ja sam deset puta više zarađivala i ona meni kaže: "Da ti nisi pevala, da nisi radila, ja ne bih imala da se lečim", jer mi smo sve davali za lečenje. "...I ne bi mi produžila život za ovoliko." I meni prestanu suze kao rukom odnesene. Tako je znala jednom rečenicom da me smiri. Ja to i dan-danas pamtim, ona je umela da me smiri, da smiri neku moju grižu savesti, sve te moje propuštene trenutke. Sada kada bismo vratili vreme, džaba pare i džaba sve kad nisam provela vreme sa njom.
Komentari (0)