Da je novinarski posao težak i stresan, dobro je poznato, a o tome kakve posledice može ostaviti po zdravlje svedočio je Filip Čukanović. Pre dve godine, u jeku popularnosti, voditelj se povukao sa malih ekrana. Profesionalnu sreću potražio je na drugoj strani, daleko od studija i kamera.
Boško Karanović
O višegodišnjoj borbi sa napadima panike, zbog koje je potražio stručnu pomoć, Filip Čukanović je pričao za „Hello!”.
- Sve je počelo u januaru 2015 godine. Jedne večeri mi je pozlilo. Srce je počelo snažno da lupa, osušila su mi se usta, imao sam osećaj da propadam. Preplašen, usred noći otišao sam u Urgentni centar. Tada sam prvi i jedini put popio tabletu za smirenje.
Nemila situacija desila se nekoliko meseci nakon što je sa jedne televizije prešao na drugu. Veliki uspeh pratio je i ništa manji stres.
- Želeo sam da se dokažem u novom okruženju, postojala su očekivanja od mene, i tako sam upao u začarani krug – prisetio se Filip.
S vremenom je shvatio da su panični napadi, sa kojima se uhvatio ukoštac, sastavni deo života mnogih.
- Ljudi se sve češće suočavaju sa tim problemom, a da i ne znaju šta je u pitanju. Sramota ih je da to javno priznaju i neretko na svoju ruku počnu da uzimaju lekove. To je razlog zbog kojeg želim da pričam otvoreno, u nadi da će moje iskustvo nekome biti od pomoći – naglasio je Filip Čukanović.
- U svim teškim situacijama, a pogotovo kad je reč o zdravstvenim problemima, podrška najbližih je od presudnog značaja. Nikada nisam krio sa čim se nosim, svi oko mene su znali istinu. I niko od njih nije imao stav „jadan Filip”, već „čoveče, nije ti ništa, trgni se”.
Filip Čukanović potražio je pomoć psihologa. Važan savet koji je naučio jeste da kada krene napad panike – nema bežanja.
- Jednostavno, nastavi da radiš ono što si radio: ako jedeš – završi večeru, ako si u šetnji – nastavi da hodaš. Već posle nekoliko minuta sve će se vratiti u normalu. Zvuči jednostavno, ali iz ličnog iskustva mogu reći da nije. To je nešto što se vežba.
Boško Karanović
U iskrenoj ispovesti naglasio je da nije stigao do lekova, jer je bio poslušan pacijent.
- Da sam počeo da pijem lekove, brže bih rešio problem, ali bih verovatno zauvek bio na toj terapiji. Nisam želeo da stvorim tu vrstu zavisnosti, već sam se borio sam sa sobom.
- Tek posle pet godina mogao sam da kažem da sam dobro. Uspeo sam da se izlečim snagom volje, i na to sam jako ponosan - zaključio je.
Komentari (0)