Danijela i Stefan Buzurović prisećaju se početka svoje romanse
Boško Karanović
Na kraju novembra 2012. Danijeli i Stefanu Buzuroviću desio se, kako kažu, „prvi poljubac nikad zaboravljen“, a već 21. decembra su rekli sudbonosno „da“ pred matičarem. Mada bi njihova ljubavna priča bila dobar scenario za „božićni film“, kad smo razmišljali gde bismo mogli da ih slikamo nismo u obzir uzeli ni jedno romantično mesto, već smo ih poveli u „carstvo novogodišnjih ukrasa“. To je bio logičan izbor, jer njih dvoje s ponosom govore da su „Deda Mrazova ispostava za Srbiju“. Ipak, priču počinjemo sećanjem na prve dane njihove ljubavi.
Danijela i Stefan Buzurović posle 11 godina otkrivaju gde je otpočela njihova romansa
Kad se u mislima vratite u ovo vreme, pre jedanaest godina, na šta prvo pomislite?
Danijela Buzurović: Na kroasane, kafu, ceđenu pomorandžu i sakrivanje u garderobi.
Stefan Buzurović: Ljubili smo se u garderobi.
Prvi poljubac u garderobi Prve TV?
D. B..: Ne, već ispred kafane koja više ne postoji. Garderoba je bitna, jer smo sedam dana krili od kolega da smo počeli vezu. Zato su svi mislili da smo se venčali posle dve nedelje, a mi smo to uradili posle tri. Nismo mi to „na brzaka“ (smeh). Divna, uvek nasmejana Vesna garderoberka je prva saznala da smo zajedno, tako što smo se oblačili svako za svoju emisiju i odjednom počeli da se ljubimo. Onda smo začuli njeno „ju-ju“, ali upravo ona mi je, čim je Stefan došao na televiziju, rekla: „Stigao je jedan, bićete zajedno“.
Boško Karanović
Danijela, svojvremeno ste rekli da ste od prvog poljupca znali da je Stefan vaša druga polovina.
D. B.: Ne od prvog poljupca, već mnogo pre toga. Sećam se da sam bila u Rimu, na festivalu, i da smo se dopisivali. E, tada sam znala. Uzgred, u svakoj rečenicu su svi zarezi bili na svom mestu i uvek je na kraju bila tačka.
Šta bi bilo da je grešio?
D. B.: Ništa, da su bile nepismene poruke ne bih izašla na sastanak. Ne šalim se. Prvi poklon koji sam dobila od Stefana je knjiga „365 najlepših srpskih ljubavnih pesama“. Tu je „zapečatio sudbinu“ da je on taj.
Negde sam pročitala da su vaše pripreme za venčanje trajele 20 minuta. Kako je to moguće?
D. B.: Milena sa televizije me je našminkala, a meni je ostalo samo da se istuširam i obučem haljinu. Šta će mi više od 20 minuta.
Koliko su, onda, trajale Stefanove pripreme?
D. B.: Sat i i dvadeset. Vi ne znate koliko se on tušira! Zbog njega smo kupili bojler od 120 litara. U početku me je izluđivao, jer je uvek i svuda kasnio, a ja sam navikla da dolazim par minuta ranije. Sećam se trenutaka kad je kasnio na posao, ja ga terala da požuri, a on je pevao i govorio mi – moraš da budeš nonšalantna.
S. B.: Nikada to nisam radio namerno, daleko od toga, već je bio splet izuzetnih okolnosti.
Boško Karanović
Da li je Stefan tokom ovih jedanaest godina postao tačan, a vi nonšalantni?
D. B.: On je postao tačniji, a ja sam počela malo da kasnim.
S. B.: Kohabitacija (smeh).
Kad se pogledaju vaši Instagram profili, stekne se utisak da je kod vas atmosfera stalno kao na ekskurziji.
S. B.: Čovek u svakom danu mora da nađe nešto zbog čega je srećan, a mnogo je lakše kada imaš nekoga ko te zaista čini srećnim. Veoma je lako biti nervozan, I tužan. Ja ispunjavam normu nervoze, ali sreću treba znati prepoznati, čuvati, negovati i drugome izazvati.
D. B.: Često deci kažemo “imaš hiljadu razloga da budeš nesrećan, dovoljan je jedan da budeš srećan i zbog njega budi srećan”.
S.B: Koliko je ljudi koji, bukvalno, imaju sve što može da im ispuni život i da nemaju baš nikakav problem, a nesrećni si.
D. B.: S druge strane, koliko je onih koji imaju veoma mnogo problema, a nađu razlog za sreću. Hajde da pričamo o lepim stvarima.
Za vas je jedna od najlepših tema Nova godina.
D. B.: Treba da vidite kako naš stan izgleda od sredine decembra, kad okitimo čak i kupatilo. Nekad ga “raskitimo” tek u martu (smeh).
S.B: Generalno volimo praznike, jer okupljaju porodicua onda se ta ljubav i zajedništvo prenose na decu.
D. B.: Nama je cela kuća okićena i za Uskrs, samo što su tada tu jagnje i zeke, a sa plafona vise jaja. Jednom smo zamerili prijateljima što nisu primetili pahulje na plafonu, za čije je lepljenje Stefan potrošio sat vremena. Od tada, kad dođu kod nas oko Nove godine, čim kroče u stan govore – jao, što su vam lepe pahulje.
Komentari (0)