Detinjstvo Aleksandre Bursać bilo je teško. Bez oca Nikole je ostala kada je imala samo dve i po godine, a tu 1995. godinu nikada neće zaboraviti. Njenoj majci Dušici su javili da joj je muž ranjen, a zatim i da je u bolnici u Beogradu podlegao povredama.
– Imao je samo 28 godina! Živeli smo u Beogradu, ja sam ostala tu sa mamom, a on se malo pre rata vratio u Knin. Kad je sve počelo, dobrovoljno se prijavio da brani ljude s kojima je odrastao i svoje selo Plavno. Nažalost, napali su ih u toku noći i tati je prošao metak kroz glavu i zaglavio se u mozgu. I njegovog najboljeg druga su ranili, ali je on, hvala bogu, preživeo, dok je tata bio smrtno ranjen.
Prevezli su ih helikopterom u Beograd u bolnicu. Mama je sve vreme bila uz tatu. Nažalost, preminuo je 11. septembra 1991. Sećam se kad su mami javili da je tata ranjen, iako sam imala samo dve i po godine. Bila sam napolju, mamu je to baš potreslo...
Tako mala, bila sam mami najveća podrška i najviše sam je tešila, jer su svi njeni sa Kosova i Metohije i nisu odmah bili sa nama, ali je kasnije došla baka. U Beogradu je živela tatina familija. Uz nas je bio i moj pokojni stric Milorad, koji mi je mnogo pomagao – ispričala je Aleksandra za "Informer" svojevremeno i otkrila da je njen otac sahranjen u Plavnu jer je to bila njegova želja.
Aleksandrina majka se kasnije ponovo udala i u drugom braku je dobila sestru za koju je veoma vezana.
– Bila sam zaštitnički nastrojena prema njoj. Mama je mnogo radila i trudila se da nam stvori sve, kao da je dobila natprirodnu snagu posle teških gubitaka – rekla je Aleksandra koja je šest godina nakon očeve smrti preživela još jedan gubitak.
Ata Images
Njen ujak je krenuo u svoj stan i više se nikada nije vratio. Aleksandrina majka je na sve moguće načine pokušavala da sazna o bratu sve i godinama mu je palila sveću za žive. Nikada nisu saznali šta se sa njim dogodilo.
Komentari (0)