Najveći gubitak Kristine Radenković ostavio je ranu na duši
Amir Hamzagic/ATAImages
Kristina Radenković trećinu života je deo "Slagalice" koja traje već tri decenije. Najveći gubitak Kristine Radenković budi joj sećanje i na ovaj popularni kviz.
– Došla sam u proleće 2012. godine, što znači da sam tu više od trećine života „Slagalice“, a Marija Veljković je više od polovine. Za nas je to zaista značajan jubilej, a svi koji učestvujemo u njenoj realizaciji beskrajno smo ponosni na gledanost. Uvek smo ili prvi ili drugi. Zahvalni smo gledaocima na poverenju, emocijama, sugestijama...
– Uvek se setim tate koji je gledao iz dana u dan. Nažalost, izgubila sam ga 2008, tako da nije stigao da me vidi kako je vodim. To me najviše boli. Žao mi je što nisam bila u prilici da mu kažem – tata, nemoj se nervirati kad takmičar nešto ne zna, tamo u studiju je sve drugačije, osećaj da te snimaju donosi ogroman pritisak.
Delujete kao neko ko je uspeo da lepo „upakuje“ svoj život, pa je stres na minimumu.
– Verujte, ničiji život nije potpuno „skockan“. Možda delujem mirno i stabilno, ali svi imamo oscilacije na dnevnom nivou. Nemoguće je raditi ovaj posao, a ne osećati određeni stres.
– Moje najbliže kolege kažu da ne umem da živim bez stresa i da čim nastane mirno vreme na poslu, počnem da se dosađujem. Oni, čak, tvrde da sam zavisna od adrenalina i stresa, ali ja bih pre rekla da sam zavisna od rešavanja problema.
Hoćete li posle Roganovog i Slagalicinog, imati volje da slavite svoj 43. rođendan, koji je početkom decembra?
– Od kad se Rogan rodio, moj rođendan je pao u drugi plan. Obeležimo ga odlaskom na ručak i to je to.
Kakav odnos imate prema činjenici da je prošla još jedna godina?
– Uopšte se ne osećam u skladu sa tom brojkom. Nekada stanem i pomislim „Bože, ja sam sada ona velika žena“, a kad mi se neko obrati sa „gospođo“, malo se štrecnem. Dok sam bila mala ljude u tim godinama sam smatrala starijim, a još uvek imam energije kao u najlepšim tridesetim. (smeh)
Nedavno ste vi i Nikola bili u Rimu, a bili ste i prošlog oktobra. Da li je to početak tradicije?
– Ne, već nam je Rim najzgodniji za putovanje na koje idemo samo nas dvoje. Nije daleko, a u ovom periodu je vreme baš onakvo kakvo nama odgovara. Sada se pitamo kako da sledeće godine bar dva puta otputujemo sami, jer je to jako važno za svaki par. Svakodnevica je brza, radno vreme je drugačije nego što je bilo pre 30 godina, pa mame i tate retko uspevaju da nađu par dana samo za sebe, a kad i odluče da negde krenu očekuje ih ozbiljna organizacija. To samo roditelji razumeju (smeh)
Šta ta ozbiljna organizacija podrazumeva?
– Deca su išla kod bake u Novi Sad, mačka u hotel, a pas Radoje kod Nikolinih. Sve moramo da podmirimo, jer mi ne brinemo samo o deci (smeh) I ovi sa četiri šape su članovi porodice
Ulazimo u deo godine koji najviše volite, jer jednom rekoste – dajem tri letovanja za jedno zimovanje. Da li se to promenilo, posle povrede ruku na skijanju, u januaru?
– Mi uveliko planiramo zimovanje. Kod mene je sve drugačije nego kod većine ljudi. Kad svi imaju grip – ja ga neću dobiti, skoro svi su imali koronu – ja ni jednom. Da bi postojao balans meni se svakih par godina desi nešto polufatalno.
Ovog puta sam „platila“ ozbiljnim povredama ruku, ali to nisam shvatila tragično. Rekoh da stres vrlo dobro podnosim, a imam i visok prag tolerancije na bol. Svima je bilo strašno, a ja sam pesmu za Evroviziju radila sa šipkom u ruci.
Prvih pet dana posle operacije sam ležala i sve vreme se sebi čudila kako izdržavam toliko mirovanje. Dragana Kosjerina mi je tada mnogo pomogla. Dolazila je kod mene, da mi ne bi dala da radim, što bi moglo da dovede do pomeranja te šipke u ruci.
Komentari (0)