Pukao mi je žuč od gorčine koja se sakupila u meni: Vlade Divac o najtežem životnom periodu

Vlade Divac posle okončanja igračke karijere u Americi vratio se u domovinu gde je osnovao Fondaciju „Ana i Vlade Divac“. Nailazio je na brojne prepreke, zbog čega je zdravlje Vlada Divca bilo ugroženo.

Košarkaški as se susretao sa brojnim razočaranjima i sve to odrazilo se na njegovo psihičko i fizičko stanje.

- U tom periodu jedan radnik me je zamolio da mu nabavim lek za dete. Zvao je da zahvali kako sam mu detetu pomogao, a onda me je nekoliko meseci kasnije pljuvao po žutoj štampi. Kada mu nisu dali pare koje su mu obećali, poslao mi je poruku da su ga izigrali i da se kaje što je to uradio. Ali tada sam već počeo da se osvešćujem i znao sam da se jedino kajao jer mu nisu dali pare - priča Vlade.

Pročitajte: Ana Divac ekskluzivno za „Story” - Pobedila sam svoje strahove

- Tada mu je i pukao čir. Pošto mi je, kao svim sportistima, tolerancija na bol pomerena do krajnjih granica, danima sam krvario i trpeo bol. Lekari su se borili za moj život i dali mi nekoliko boca krvi - seća se sportista. - Dan posle, dok sam još bio u šok-sobi, zvali su iz neke organizacije za davanje krvi da, dok sam još u bolnici, napravim reklamu. Ja sam, inače, jedan od najvećih davalaca krvi u Srbiji - rekao je svojevremeno Divac.

- To mi je bilo strašno, ali ipak mi je bilo najgore kada mi je otac poginuo, što ja u tom trenutku nisam znao. Kada sam došao u bolnicu a doktorka mi sa vrata, čim me ugledala, kaže: „Vaš otac je preminuo“. Nije bilo ni „sedite“.

- Teški momenti su se nizali jedan za drugim. Pred sahranu, zamolim ljude u pogrebnom da mi otvore kovčeg, da se pozdravim poslednji put sa mrtvim ocem, kada ugledam ženu (ona misli da je novinarka) sa foto-aparatom koja hoće da slika. Znate da se i neprijateljima dopusti da sahrane svoje, a meni u mojoj zemlji ni to nisu dali da dostojanstveno uradim, a da ne zarade na meni - prepričava Vlade.

Boško Karanović

 

Nedelju dana kasnije na putu ga je zaustavila policija.

- Bio sam skrhan bolom, majka mi je još bila u bolnici, vraćao sam se iz Prijepolja i brže sam vozio - rekao je sportista za pomenuti mediji. - Kada me je zaustavio policajac, dečko od tridesetak godina, ponudim da platim kaznu, a on me natera da ostavim kola i da peške hodam nekoliko kilometara, gde sam sačekao prijatelja da dođe po mene.

Prođe šest meseci i taj dečko dođe sa bolesnom majkom, da me moli da joj pomognem jer ima leukemiju. Čuli su da sam već pomogao ljudima. Vidim poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle, dok mi njegova majka nije rekla da je policajac. Ubrzo mi je pukla i žuč, od sve gorčine koja se bila nakupila u meni - kazao je Divac.