Vlasnica ekskluzivnog salona venčanica „Sirena“ za „Story“ govori zbog čega proleće vezuje za najlepše emocije i na koji način ju je osvojio njen izabranik Marko
Facebook
Za Valentinu Dukić, uspešnu dizajnerku venčanica, april je mesec ljubavi. Žena koja u svom salonu venčanica “Sirena” iz dana u dan sluša romantične priče budućih mlada, svoju ljubavnu priču je počela pre osamnaest godina. Na petogodišnjicu veze ona i njen Marko su se venčali, što se kaže, i pred Bogom i pred ljudima, a tokom prvomajskog “raspusta” nam je Valentina pričala kako je izgledalo tih njihovih osamanest godina.
– Skoro pola svog života sam provela s Markom. To su lepe, kvalitetne godine, tokom kojih smo dobili troje dece. Znam da to nije kratak period, ali imam utisak kao da smo se juče zavoleli. Nama je svaki dan drugačiji, uzbudljiv, čaroban... Zajedno smo mnogo toga postigli, ali i sazreli kao ličnosti. Kada smo se upoznali, ja sam bila na kraju srednje škole, a on je već studirao, jer je godinu dana stariji.
Kad ih vidite zajedno, jasno je da su Valentina i Marko jedan od onih parova koji su imali sreće da se sretnu. Međutim, njima se nije desila ljubav na prvi, pa ni na drugi pogled.
– U to vreme su mi se mnogi momci udvarali, ali ni sa jednim se nisam družila. Marko se nije izjašnjavao, već je uvek bio tu kao dobar drug, a i ja sam njega posmatrala isključivo na taj način. Jednostavno, nije bio “moj tip muškarca”, mada sam bila svesna da fino izgleda. Kasnije mi je postalo jasno da sam upravo zahvaljujući tome imala priliku da prvo zavolim njegovu dobrotu, toplinu, požrtvovanost... Sećam se da sam jednom sa sestrom i sestrom od tetke vodila “prave ženske razgovore” i da sam ih, usput, pitala kako im se Marko sviđa. Obe su rekle “baš je lep, visok, crn, zgodan”. Kada sam na njega obratila pažnju na nov način, shvatila sam da mi se kod Marka sve dopada. Suština je da nađeš nekoga ko te prvo osvoji kao ličnost, pa tek onda izgledom.
Promo
Pričajući kako Markova dobrota svakog dana dolazi do izražaja, a da je njegova privrženost porodici bezgranična, smejući se, Valentina otkriva da je ona njega “smuvala”.
– Izašli smo u drugarsku šetnju po Košutnjaku. Iako je bio april, bilo je još hladno. Par dana kasnije je čak bilo i snega. Brojali smo zvezde, a u vazduhu se osećalo da nešto treba da se desi. Poljubila sam ga i to je bilo to. Od tada se više nismo razdvajali. Odmah posle škole nalazila sam se sa njim, a zajedno smo provodili svaki slobodan trenutak i kad sam se zaposlila i počela da studiram.
Facebook
Posle pet godina zabavljanja osetili su da je vreme za novi korak. Mada je njihova veza od samog starta bila veoma ozbiljna, nisu zajedno živeli, pa su oboje znali da ih čeka prava prekretnica. Tom osećaju je doprinela činjenica da je Marko tada počeo da živi sam. Mada su uveliko pričali o venčanju, ponovo je Valentina morala da bude pokretač događaja. Uz smeh zbog te konstatacije, otkriva da je tokom prve godine braka shvatila da se svaka ljubav, ma koliko bila bezgranična, suočava i s teškim danima.
– Mnogo sam ga volela, ali mi je odlazak iz porodične kuće toliko teško pao da sam svakog dana plakala. Jutra sam počinjala pišući mami poruku – volim te najviše na svetu, a posle posla bih otišla kod nje da joj pomognem da nešto uradi. Tek tada bih se mirno vratila kući. Pitala sam se zašto se tako osećam, a onda sam zaključila da svi, kad smo mladi, trošimo dosta vremena na društvo koje čine i oni koji nam nisu naročito bitni. Zbog njih sa članovima porodice provodimo manje vremena, ali tada to ne primećujemo. To sam shvatila tek kad sam se udala, pa kao da sam htela da nadoknadim propušteno. Međutim, Marko je i tada imao beskrajno strpljenje i razumevanje. Budući da imamo tri sina, iz sveg srca želim da jednog dana prema svojim devojkama i suprugama budu podjednako pažljivi kao njihov tata prema meni.
Promo
Kad je pomenula pažljivost, setila sam se njene objave na “Instagramu”, tokom prvomajskog “mini-raspusta”. Uveče, prilično kasno, pravila je kiflice koje je Marko poželeo, a onda i krofnice za sinove. Kaže – pravila bi ih i da je prošla ponoć.
– Nikada mi ništa nije teško, baš kao što ni Marku nije za mene. Srećna sam kad mogu da obradujem njega i dečake. Koliko god dan bio naporan, kad uđem u kuću, kao da pola umora nestane. Jednostavno, lepo nam je kad smo zajedno, a da biste bili pažljivi, nisu vam potrebni skupi pokloni ili neke neobične ideje. Verujte, ovo nije fraza. Sećam se koliko sam se obradovala kada sam otvorila tašnu i u njoj našla papirić s porukom koji je Marko ubacio. Nekad nešto lepo napiše na čokoladici ili krem bananici. Nama datumi uopšte nisu važni, jer znamo da svaki dan može da bude poseban. Zato i nismo organizovali proslavu osamnaestogodišnjice ljubavi, ali – budući da sam u svetu venčanja i venčanica – razmišljamo da za dve godine napravimo “reprizu svadbe”. Bože zdravlja, tada ćemo imati dva jubleja – dvadeset godina od kada smo zajedno i petnaest godina braka.
Komentari (0)