Brat Novaka Đokovića oduvek je bio u njegovoj senci
Ata Images
Naš najbolji teniser Novak Đoković nastavio je niz nepobedivosti u Australiji, te je ostvario 34. uzastopni trijumf pobedivši Kristijana Kordu u finalu ATP turnira u Adelejdu čime je stigao do 94. titule u svojoj karijeri. Jedan od onih koji su mu nesebičnu podršku pružali tokom pripremnog turnira za Australijan open jeste i mlađi brat Novaka Đokovića, Marko koji je inače najtajanstveniji član poznate porodice i nemamo mnogo prilike da ga vidimo, te je javnost sa oduševljenjem primila vest da će upravo on biti u Noletovom timu i pomoći mu da u Melburnu osvoji još jednu titulu. Ipak, ova Noletova pobeda pomalo je bila u senci njegove reakcije po završetku prvog seta, a reč je o izbacivanju pojedinih članova tima iz lože među kojima je bio i Marko. Nakon meča sve je zaboravljeno, Novak se obratio i uputio izvinjenje svima sa jasnom aluzijom na to što se dogodilo usred meča, a tom prilikom on se i posebno zahvalio bratu koji po svemu sudeći ništa ne može da mu zameri.
Ipak, da se suočavao sa i te kako bolnim trenucima u životu noseći teško breme titule „brata prvog reketa sveta“,brat Novaka Đokovića rešio je da progovori u intervjuu za španski „El Mundo“, a tom prilikom on je otkrio koliko je patio da bi uspeo u tenisu, ali i kako je uspeo da pronađe svoj mir.
- Kada sam imao 14 godina, otac mi je ponudio da izaberem – studiranje ili igranje tenisa. Izabrao sam ovo drugo i tako otišao u Valensiju, na akamediju, pa se vratio u Srbiju na nekoliko meseci, da bih se potom smestio u Nemačkoj. Oslanjajući se samo na sebe postao sam odrasla osoba mnogo brže nego neka deca mojih godina - započeo je Marko koji je polovinu svog života proveo putujući po svetu sa reketom.
Kao i u bilo kom drugom sportu, i u tenisu je potrebno mnogo odricanja, a njemu je najteže bilo pre sedam godina kada je mnogo patio. Ono što ga je najviše tištilo jeste činjenica da je uvek u senci starijeg, uspešnog brata, zato se i odselio iz rodnog Beograda.
- Patio sam mnogo jer sam svu svoju sreću ugradio u san o ostvarivanju uspeha na terenu, a oni nisu dolazili. Da stvari budu još gore, imao sam pored sebe osobu koja to jeste ostvarila, mog brata Novaka, a ja sam bio opsednut ostvarivanjem istih tih stvari. Ipak, rezultati nisu dolazili i ja sam bio nesrećniji svakog dana sve više i više. Moglo bi se čak reći da sam gubio svoj život - iskren je on.
- Nisam mogao da izdržim to više. Bio sam u vrlo lošem stanju, a nisam dozvoljavao sebi da to i ispoljim, jer nisam želeo da drugi misle da sam tako slab. To je, nažalost, veoma uobičajeno. Mnogi ljudi koji pate emotivno to i kriju jer se stide toga.
Sav taj zadržani bol se ispoljio na terenu. Kako i sam kaže, učen je i vaspitavan da ne pokazuje kada mu je teško, da muškarac sve može i da ne sme da plače:
- Pokušavao sam, jako sam pokušavao, da sakrijem osećanja sve dok ne dođem na teren, a onda su sva ta patnja, bol i bes, izleteli napolje. Ne možete tamo ništa da sakrijete. Ono što ste u životu – to se vidi na teniskom terenu. Zato teniseri, čak i kad ljudi to ne vole da vide, protestuju na igralištu ili slome reket, to i čine jer nose to u sebi – rekao je za „El Mundo“ brat Novaka Đokovića.
- Sve me je to puno koštalo. Učili su me da ne pokazujem bol, da budem jak, jak kao moj otac, ali ja uistinu nisam bio takav - završava sasvim iskreno svoju ispovest Marko.
Komentari (0)