Da li je tugaOlivere Balašević za muzičarem Đorđem Balaševićem dovoljno velika, raspravljalo se mesecima nakon smrti muzičara koji je iza sebe ostavio antalogijske pesme. Pomenute reakcije delimično je svojim ponašanjem, odevanjem i komentarima izazvala spisateljica, što je po svemu sudeći bio njen način da prkosi ili pak izbori se sa nesnosnim bolom.
Od smrti "Panonskog mornara" prošlo je godinu i po dana a tuga Olivere Balašević ni stepena jednog nije manja. Konstantno su u njenim mislima prisutna sećanja na kantautora i brak dug četiri decenije, koji su, po njenim rečima, obeležile lepe, ali i one manje lepe stvari.
Trenutaka popločanih tugom ona se nedavno prisetila i podelila ih sa pratiocima.
- Moj život se po odlasku na studije u Novi Sad promenio, šta o njemu da pričam kad je od “studenjaka” na ovamo, gotovo čitav i opevan? Bilo je, dabome, i lepih i ružnih trenutaka, s tim da se lepi srećom mere i decenijama, a ružni nikad nisu pomerili skalu za više od par meseci. U miraz sam ovom gradu donela svoj nepokolebljivi entuzijazam, optimizam, osećaj nepobedivog zajedništva porodice, i želju da ga ulepšam i više nego svojim odrazom u izlozima Zmaj-Jovine- počela je objavu Olivera pa nastavila:
- Devedesete su me poturile u prve borbene redove, moj prirodni ambijent borbe za opstanak naveo me je da se zaposlim za osam maraka mesečno, da se borim za socijalno osiguranje, da sačuvam svoje najmilije, ne obazirući se na okolnosti i ljude koji su degradirali profesiju kojoj sam se posvetila.Velike reforme završavaju se najčešće malim aferama. Ja sam, naprotiv, želela da učinim nešto korisno pre nego pompezno. U gimnaziji u kojoj sam predavala za tri meseca su sva deca donela potvrdu o zdravim zubima. Opomenu kojom sam im pretila ako to ne učine nisu shvatali ozbiljno, ali sve ostalo jesu. Kao crteži na onom mom zamagljenom prozoru za sanjarenje, sve je nestajalo bez daha koji bi ih oživljavao. Dočekala sam da me petog maja otpuste iz škole zbog “neispunjenja ratnih radnih obaveza” koje su stupile na snagu dan ranije, a znali su da se tih dana borim za životnaše teško povređene Jelene. Stisla sam i zube i pesnice još jednom, i primila to sa istim dostojanstvom s kojim sam dve godine kasnije odbila revanšističku ponudu za mesto direktora iste gimnazije. Moj osećaj za pravdu izbaždaren je na tonama uglja, i teško da se može pomeriti perom, pa sve i da je to ono pero koje potpisuje otkaze, jer snaga koliko god da dolazi iz korena isto toliko je jačaju i izdanci - zaključila je Olivera.
Komentari (0)