Pevač Toni Cetinski otvara dušu ekskluzivno za naš portal
Jedan od najpopularnijih regionalnih pevača Toni Cetinski (52) nastupiće 29. aprila u "Kombank dvorani" na festivalu "Beogradsko proleće", nekada najpopularnijoj manifestaciji kod nas koja se sada vraća u velikom stilu. Toni je samo jedan od mnogih pevača koji će uveličati ovaj događaj svojim novim pesmama, a to je bio povod da sa njim porazgovaramo i na brojne druge teme.
Kako doživljavate povratak festivala “Beogradsko proleće” i nadate li se i povratku kvaliteta koji je nekada predstavljao? Da li je bilo potrebno mnogo vremena da odlučite da učestvujete?
Ne, nije me trebalo posebno nagovarati na taj pothvat. Željan sam predstaviti baš na tom festivalu moj novi singl i pokušati na taj način preneti ljudima šta sam osetio dok sam ga snimao. Ne sumnjam u kvalitet festivala i verujem da, ako svi iskreno i kvalitetno pristupimo svom pozivu i ne gledamo sve samo kroz posao, budućnost festivala kao i pesama u ovim krajevima neće biti upitni.
Za beogradsku publiku, za koju moram da primetim da vas obožava, ovo će biti još jedan lep povod da vas vidi i čuje uživo. Koja se tajna krije u vašem odnosu sa Beograđanima, i još važnije, Beograđankama?
Iskrenost u emocijama i ljudskost je jedina i najsigurnija opcija koja spaja sve ljude i zato ova naša veza traje evo već 30 godina.
Festival je takmičarskog duha, nemate problem sa takmičenjem u ovoj fazi karijere?
Nikada nemam problem sa egom ili sa promišljanjima oko mojih poteza jer kao sto oduvek ponavljam, moje stvaranje nije za mene posao nego moj poziv. Ponizno i otvorenog srca ću i dalje činiti nekom male korake ali meni je svaki novi korak najveći kad se radi o ljudima koje toliko obožavam, bez obzira odakle dolaze i koje su vere. Nikada svoju publiku nisam delio bez obzira u kom sam gradu, državi ili republici. Moja je publika svuda jednako jaka i važna jer nas veže poniznost i iskrena emocija.
Nastupićete s pesmom “Čuvam ljubav”, pa da vas pitam zbilja, kako nastojite da je sačuvate sa suprugom Dubravkom posle toliko godina?
Ne bih tako banalno pesmu svrstavao u samo ljubavnu. Pesma je puno dublja i peva o nečem puno većem od nas ljudi. Možda ćete je shvatiti odmah a možda će vam trebati neko vreme, ali sigurno ćete je dugo pamtiti i nećete je moći zaboraviti. Upravo svojom jednostavnošću će vam se uvući pod kožu. Zahvaljujem se i ostalim saradnicima koji su pomogli da do ove pesme dođe, kao prvo Amil Lojo, izuzetan autor i muzičar od koga ćete, nadam se, čuti još puno lepih uradaka.
Da li je jedan od najboljih načina da sačuvate ljubav bio prošle godine kada ste se venčali pred Bogom nakon što ste pre osam godina to učinili pred matičarem? Osećate li da je taj čin podigao vaš brak na novi nivo?
Tek pred Bogom osećam smisao i puninu stupanja u brak i ništa se sa tim ne moze meriti a kamoli uporediti. Hvala vam na ovom pitanju.
Regionalni mediji su dosta pisali o detaljima iz vašeg privatnog života, pa i nekim sudskim sporovima u kojima ste učestvovali, mislite li da su uvek bili pravedni prema vama?
Mediji vas mogu podići ali i baciti na kolena. Prošao sam i jedno i drugo i eto me opet živ i zdrav. Nema nepoznanica po pitanju medija. Žao mi je što je pravo istraživačko novinarstvo izumrlo i to se najbolje može primetiti u vremenima kriza u društvu. Medijski rat je naša stvarnost ali nadam se da će ipak jednog dana prevagnuti mali a veliki ljudi pa tako i novinari koji ne žele biti samo na nečijoj plati već delovati iz dubine svoje savesti i sa kućnim vaspitanjem. E tada će svet biti jedno lepo mesto. Znam, malo zvuči suviše idealistički, ali šta ćete kad sam ja takav.
U kojoj meri vam je život mirniji otkako ste ga preselili u Rovinj?
Nemerljivo kvalitetniji i mirniji ali nije to samo zbog sredine u kojoj živim nego prvenstveno zbog duhovne higijene i snage koju dobijam svaki dan od supruge, svoje porodice i od svojih prijatelja bez obzira jesu li sveštenici ili zemljoradnici.
Negujete veliko prijateljstvo i sa nekadašnjim fudbalerom Predragom Mijatovićem.
U najtežim trenucima kad je supruga završila u bolnici zbog moždanog udara, Predrag Mijatović je pokazao koliki je čovek i takve se stvari ne mogu zaboraviti. Zvao je i ponudio hitan prevoz u najbolju kliniku u svetu, no hvala Bogu i našim doktorima i osoblju u KBC Rijeka da su bili vrhunski i nije bilo potrebe za tim. Zahvalio sam mu se i ponosan sam poznavati takve ljude. Ljudi koji su veliki a opet mali i borbeno jednostavni. Takve stvari olakšavaju u tim trenucima i bude nadu bez obzira na nekad nemilosrdne medije i potpuno bez empatije.
Pored sjajne karijere koju ste izgradili, postoje li neki profesionalni ciljevi o kojima još uvek sanjate?
Kada budem prestao sanjati to znači da sam prestao živeti. Onog dana kada osetim da ulazim u rutinu već će se nešto dogoditi novo ako se igraš i ako te život zabavlja bez obzira na uspone i padove. U stvari, ja mislim da ja niti ne odlučujem o tome jer nisam ja taj koji će reci dosta. Ako je nešto poziv a nije samo posao, ko sam ja da se odjavljujem. Sanjaću do kraja života ali ne zbog neke ego želje za uspehom već zato što bez toga ne mogu. Teško mi je bez ljudi koje toliko volim kao i bez vode za piće pa tako i bez napredovanja.
Komentari (0)