Sin Bate Živojinovića godinama nije mogao da kroči u Srbiju zbog spora koji je vodio s državom, sada je ponovo tu i nada se da će mu biti omogućeno da se bavi advokaturom kako bi ovde i ostao, a za Story se priseća jake očinske figure koju je video u Bati
Ovog maja biće navršeno šest godina od smrti legendarnog glumca Velimira Bate Živojinovića, ali događaj koji je u Beogradu upriličen prethodne sedmice jedan je od dokaza da njegovo ime nikada neće biti zaboravljeno. U čast pedeset godina od premijernog prikazivanja Batinog čuvenog filma Valter brani Sarajevo u restoranu koji nosi baš ime iz naslova, okupili su se njegovi brojni poštovaoci, a prisutan je bio i njegov sin Miljko Živojinović (61).
- Za mene je današnji jubilej i način na koji ga obeležavamo nešto što treba stalno da radimo, jer to je poštovanje kulture sećanja, a mi smo skloni da takve stvari prenebregavamo, zaboravljamo ili minimalizujemo, smatrajući da nisu toliko važne.
Mislite li da se ovo društvo na adekvatan način seća Bate?
- On je dobio ulicu u Beogradu i Kraljevu, mada mislim da bi bilo lepo da je dobije u Nišu i Novom Sadu, gde je završio srednju glumačku školu. U Sopotu se nagrada za najbolje glumačko ostvarenje zove po Bati. Mi kao porodica smo srećni, ne treba od toga praviti neko veliko pitanje. Moja majka, dok je još bila živa, doživela je da se ulica u kojoj se ona rodila nazove po njenom mužu i rekao sam joj da je po tome verovatno jedina žena na svetu.
Sin Bate Živojinovića otkriva detalje povratka u Srbiju
Privatna arhiva
Vaša sestra Jelena nije došla na događaj, jer već dugo ne živi u Srbiji, a i vi ste tek od skoro ovde.
- Ona radi u našoj ambasadi na Kubi, ali doći će u julu u Srbiju, zadržaće se oko mesec dana koristeći godišnji odmor. Nisam bio u našoj zemlji dok nam majka nije umrla, a onda mi je država omogućila da dođem na sahranu. To je moglo biti učinjeno i kada mi je otac umro ali nije, no dobro, nećemo se vraćati na stare čvorove, bolje je da idemo dalje.
Po čemu pamtite Batu kao oca?
- Bio je divan, topao čovek koji je svakog dana uveseljavao sve nas zajedno. Doduše, tu je bila mrtva trka između njega i majke jer su oboje bili fantastični optimisti, pozitivni ljudi. S druge strane, ipak je imao jednu težinu, ozbiljnost, crvene granice koje se nisu smele preći. Bio je pater familias naše porodice, prisutan čak i onda kad nije bio prisutan. Nije to bio kult oca, ali jeste bilo maksimalno poštovanje. Često je više govorio ćutanjem nego rečima.
- Majka je nedavno otišla, to je i dalje sveža rana. Negovali smo bliskost i dok sam bio u Parizu, gde me je često posećivala. Ona je bila potpuno drugi čovek, druga priroda u odnosu na oca. Da nije bilo tako ne bi oni ni bili zajedno, ovako su se međusobno dopunjavali. Oni su izgradili jedno drugo, ne zaboravite da je moja majka imala sedamnaest godina kad su se upoznali i više od šezdeset godina proveli su zajedno. Mislim da je njihova ljubav bila sudbinski određena. Moja majka je stvarno bila lepotica, bila je prvak rokenrola u Beogradu, imala je jak temperament, igrala je košarku u Zvezdi. Bata se brzo zaljubio u nju, odmah su se i venčali, dobili mene i Jelenu, pa proveli zanimljiv i uzbudljiv život.
Kakav odnos negujete sa sestrom sada kad ste ostali bez oba roditelja, a živite na tako velikoj daljini?
- Čujemo se svakog dana po pet puta, sada postoje whatsapp i viber, što mnogo olakšava tu razdvojenost. Na dnevnom nivou se dogovaramo oko svega, ona je moja krv, moja ljubav, moje sve. Posebno mi je drago što su naša deca veoma bliska, oboje ih imamo po troje. Nerazdvojni su, zajedno prave planove, druže se, kako i treba da bude, jer na ovim našim prostorima porodica je svetinja.
Lepo je što ste sina nazvali po Velimiru, vašem ocu. On bi danas sigurno bio ponosan na svo troje, kao i na Jeleninu decu.
- To ime se ponavlja kod nas u porodici, Bata ga je zvao Vilijam Treći, pošto je Batin deda isto bio Velimir. Svi su bili vezani za Batu i Lulu, kao i oni za njih. Velimir je trenutno na drugoj godini mašinstva na Sorboni, Dina je Sorbonu već završila, kao i postdiplomske studije u Londonu, a Milena, koja insistira da je zovemo Maks što smo i usvojili, sada je drugi razred dizajnerske škole.
Mnogo ste godina proveli u Parizu, u nekim trenucima i protiv svoje volje, budući da ovde niste mogli da uđete. Kakvi su vam planovi danas, vraćate li se u domovinu?
- Čekam da mi advokatska komora Srbije vrati licencu kako bih mogao da nastavim profesionalnu karijeru koju sam započeo pre 35 godina. Nisam kivan ni na koga, svima sam oprostio i sve zaboravio, jednostavno ne želim da u sebi imam ijedan gram gorčine, idem dalje. Naravno, za poslednjih 14 godina svoju advokatsku praksu vodio sam u Parizu i sada bih samo želeo da je produžim kroz svoju beogradsku kancelariju.
Komentari (0)