Irfan Mensur, doajen domaćeg glumišta nedavno je proslavio sedamdeseti rođendan, što je bio povod za veliku ispovest za “Story” u kojoj se osvrće na najveće greške, najveće ljubavi, najveće pobede u vidu svojih sinova i sve ono što je tek spreman da uradi...
Oprečna su mišljenja na temu da li domaća kinematografija i serijski program prolaze kroz svojevrsnu renesansu, ali ako bismo zaista počeli da tražimo prednosti u poziciji u kojoj se danas nalazi glumačka branša, za nju je najmanje zaslužan ogroman broj projekata koji mnogim mladim glumcima nude šansu. Ako je išta tu sreća za omladinu, onda je pre svega to što još uvek imaju uzore poput Irfana Mensura, a ta činjenica ne može se dovoljno apostrofirati u eri u kojoj previše brzo i previše rano gubimo sve veći broj legendi našeg glumišta. Irfan, svestan ovakvih okolnosti ili ne, svakako uživa u tome što je karijeru poslednjih godina preusmerio na rad s mladima kao profesor na Fakultetu savremenih umetnosti. Vrlo lako je i on mogao da se nađe na onoj drugoj strani, u večnosti, o čemu nam otvoreno govori u ovom razgovoru. Ipak, tamo gore je odlučeno da glumca još neko vreme ostave ovde gde je daleko potrebniji. Tako su se stekli uslovi da nedavno napuni sedamdesetu i nema razloga da ne verujemo da ga veliki broj rođendana tek očekuje.
Irfan Mensur ispovest za "Story"
Vaša epizoda s koronom bila je opasna, kako sada gledate na to što ste imali sreće da vas, kako ste rekli, Bog sačuva?
- To nije pitanje sreće, to je moja zasluga, zaslužio sam da me sačuva još malo, ne znam još koliko, ali makar još malo. Takav sam odnos imao prema životu, ljudima i okruženju. Sve što se događalo sa mnom u kriznim situacijama nije bilo logično, na primer, čovek koji nema nikakvih problema odjednom dobije tri bajpasa. Evo, devet godina od tada i svaka kontrola mi je sve bolja. A kada sam dobio koronu, najpre nisam imao nikakve simptome, bilo je to u onom prvom talasu kada još nije bilo vakcine. Sve je bilo dobro dok nije došlo do toga da me iz Niša, gde sam radio “Anu Karenjinu”, hitno transportuju za Beograd. Tokom ta dva-tri sata puta bio sam potpuno malaksao, a onda su usledili i dani mog ležanja na Bežanijskoj kosi. U tim danima sam se na neki način opraštao. Bilo mi je žao što nekim ljudima nisam izgovorio ono što svi podrazumevamo. Kad čovek izgovori: “Volim te”, to ipak ima veće značenje od onoga što činite za nekoga. Sinovima nikada nisam izgovorio “volim te”, već sam činio sve da oni to osete. Ali u tom mom bunilu, dok sam ležao u bolnici, razmišljao sam: “Kako ja to nisam izgovorio, zašto nisam?” Kada su me konačno dvanaestog dana skinuli s kiseonika i vrlo brzo me pustili na kućno lečenje, rekao sam im te reči, rekao sam im čega sam se setio da je trebalo da im kažem u tom magnovenju dok sam verovao da odlazim.
Irfan Mensur otkriva nepoznate detalje života za "Story"
Mnogi su nas u ovom nevremenu napustili bez prilike za dostojan oproštaj.
- Tako mi je otišao i kum Sanja Ilić, s kojim sam bio u komunikaciji dvanaest sati pre nego što je preminuo i ništa nije slutilo da će se to dogoditi. Sanju sam otpatio kao da mi je otišao rođeni brat. Izurlao sam taj gubitak i da nije bilo trojice sinova oko mene, ne znam da li bi moja tri bajpasa to izdržala. Na sličan način otišao je i Lane, iako je kod njega korona samo ubrzala udarac kancera koji je već postojao. Niko nije mislio da će Lane tako brzo otići. Pre nego što je otišao, dobio sam od njega poruku: “Ari, mnogo sam mator”, tako me je on zvao, Ari. To je bila poslednja poruka koju mi je poslao iz bolnice.
Rekli ste da ste zbog nula na bankovnom računu pravili neke velike greške, koja je bila najveća?
- Kada sam doživeo jednu od najvećih prevara u svom životu ulaskom u jedan rijaliti. I dalje imam sačuvan scenario koji me je privukao tom projektu, a zapravo je on jedna velika laž. Da se navodno prikaže kako postoje parovi koji umeju da komuniciraju i da se prikaže neka lepša strana Srbije. Moja bivša supruga Srna i ja zajedno smo ušli u tu laž i čim smo je prozreli, dvadeset dana smo pregovarali s produkcijom da izađemo. Međutim, penali za izlazak bili su ogromni, mi taj novac nismo imali. Postigli smo dogovor da izađemo ako narednih šest meseci budemo ćutali o svemu što se dogodilo, jer nikome nije odgovaralo da se sazna da nas je produkcija prevarila. I stvarno se pogodilo da čim smo mi izašli, počeli su da se skidaju i penju na stolove. Na vreme smo pobegli.
- Sva trojica sinova imaju neke svoje vrednosti i potpuno su različiti. Filip mi je napravio najlepši poklon koji sam dobio u čitavom životu, jer sam pre tri meseca postao deda. Preplakao sam od radosti kada mi se unuk rodio. Aleksin uspeh posmatram kroz to što ga ne drži mesto i stalno traži nešto još bolje. A Pavlu se otvorila karijera, to je tačno, ali ono što me trenutno brine u svemu tome jeste količina posla i poverenja koje ljudi imaju u njega. Onog trenutka kada se desi pauza u svemu tome, a ona se svakome dogodi pre ili kasnije, neće imati papir kojim će sebe udarati u glavu i govoriti: “Pa šta, ja sam glumac”.
Vaša je želja da on diplomira.
- Zaledio je školovanje jer ima previše posla i moram vam reći da sam začuđen koliko je uspešan i kako rešava glumačke probleme. Dakle, Bog mu je dao nešto što meni nije. Ja sam štreber, sve sam to učio i zanatski obrađivao, a on ima ogromnu količinu talenta i nekakve glumačke pameti koju ja nisam imao. U mojoj klasi sličan njemu bio je pokojni Danilo Lazović. Uvek sam mu zavideo s koliko je lakoće dolazio do glumačkih rešenja dok je meni trebalo mnogo zanatske obrađenosti za isti rezultat. Kasnije se sve to izjednačilo, ali je on prerano otišao sa životne scene. Pavle je sada negde na sredini školovanja i svestan sam da neće biti ništa bolji kada završi tu drugu polovinu Akademije, ali samo se plašim trenutka kada mu nastupi pauza, a desiće se. Ja sam imao periode po godinu ili dve dana da mi ne zazvoni telefon.
Kako vam je diploma pomagala u tim periodima?
Irfan Mensur iskreno za "Story"
- Tako što bih je uzeo pa bičevao sebe zbog zanimanja koje sam odabrao. Na njoj stoji moje brendirano ime, piše da sam stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta i to je divno, velika je to čast i odgovornost, ali bih lepo uzeo tu diplomu pa udarao sebe do iznemoglosti.
Čini se da je Pavlu stalo da ga ne poistovećuju s vama, što je uvek balast glumca s poznatim ocem ili majkom, u njegovom slučaju oba.
- Stalo je i meni da to ne rade. Jednom smo se pojavili na promociji koju su organizovali moj pokojni kum Sanja Ilić i njegov sin Andrej, s kojim Pavle ima kumstvo. Tamo su slikali zajedno mene i Pavla i narednih godinu dana te fotografije su se zloupotrebljavale za razne naslove “Kakav frajer raste pored Irfana Mensura”, “Sad svi gledaju sina, a šta ćemo sa ocem”, dakle neke potpuno bezvezne stvari, a ja sam iz dobre namere izašao to veče. Onda sam rekao da neću više to da mu radim, ne treba to ni meni ni njemu. Videćemo, ako poživim i ako se poklopi trenutak, pokušaću da ga nagovorim da igra u mojoj predstavi, ali sumnjam da će pristati.
Divno je što uvek insistirate na tome da je i Aleksa jedan od vaših sinova, zapravo sin vaše bivše supruge Srne Lango s kojom ste ga odgajali.
- To je moj životni dogovor s njegovim ocem, koji je inače moj odličan prijatelj. Aleksa uvek može podjednako da računa i na mene i na njega. On je sa mnom živeo od svojih godinu i po dana pa sve do neke osamnaeste, jednostavno se podrazumeva da sam ga u tim ključnim godinama negovao kao svog.
U dobrim ste odnosima sa Srnom, ali i sa Filipovom majkom, vašom prvom suprugom Ljiljanom.
- U odličnim odnosima sam i s jednom i s drugom, kao i s nekim drugim bivšim partnerkama s kojima sam živeo. Valjda je to zato što nisam konfliktan čovek, a nisu ni žene s kojima sam bio. Kada čujete da je došlo do sukoba kod nekog para, uvek bude ono: “Pa on ju je birao ili ona ga je birala”. Meni se očigledno dogodilo da sam imao njuha za partnerke, kao i one za mene, pa sam bio sa osobama s kojima nije bilo potrebe da nakon razlaza vadimo noževe i pištolje.
Napunili ste sedamdeset, ima li u ovoj životnoj fazi kod vas mesta za ljubav?
- Imam pre svega bezmernu ljubav prema prijateljima. Dešavalo mi se u životu da su me neki prijatelji ostavili, nikad mojom greškom ili ja tu grešku nisam prepoznao. To sam doživljavao kao gubitak najdražeg člana familije, jedva sam preboleo. A što se tiče ljubavi u smislu muško-ženskih odnosa, ponašam se kao da imam šesnaest godina, jer zašto bih se i u tom segmentu života povlačio, nema razloga.
Komentari (0)