Prosto je nemoguće poverovati da se danas jedan od najcenjenijih voditelja Jovan Memedović (61) na početku karijere susretao s pejorativnim komentarima na konto svog rada. “Od ovog dečka nikad neće biti ništa” ili “Pusti tog, neće taj uspeti na televiziji” samo su neke od rečenica koje su parale uši tada tek svršenom studentu DIF-a, koji je u novinarstvo uplovio igrom sudbine. Radom na sebi, a nadasve pokušavajući da na što bolji i zanimljiviji način iskoristi minutažu koja mu je na televiziji u sportskom programu data, ugledajući se vrlo često na BBC, Jovan je s vremenom izrastao u novinara prema kojem se kolege odnose s poštovanjem. Na kanalu gde je utabao svoje prve korake ostao je do dan-danas, a njegov kviz “Potera” i autorski projekat “Sasvim prirodno” omiljeni su među publikom, posebno ženskom populacijom, što mu prija kada čuje. Zahvaljujući novinarskom pozivu, Memedović je proputovao gotovo ceo svet i time ostvario želje da poseti Sibir, peca u tajgama, a ne krije da je zbog dobre reportaže par puta gledao i smrti u oči. Česta odsustva od kuće godila su Memedovićevoj radnoj biografiji, ali ne i njegovom braku, pa se svojevremeno razveo odsupruge Mirjane. Sin Uroš i ćerka Maša kruna su tog odnosa, o kom se oduvek malo znalo jer Jovan tokom 35 godina duge karijere nikada nije voleo da porodicu eksponira javno. U poslednje vreme sve slabije govori za medije, a nije tajna da najviše voli kada je u svojoj brvnari na Tari, okružen kućnim ljubimcima, psima Nanom, Titom i Ozijem.
Instagram
– Život na selu je daleko lakši nego u gradu, tu ti sebi možeš biti samodovoljan. Daje ti rasterećujuću mogućnost, nema rokova, sve je polako. Ustaje se rano, a onda se od 9 do 10 sati lagano s ljudima pije kafa. Mnogo je lakše doći do vode i hrane. Selo pruža mogućnost da se baviš pčelarstvom, voćem, svojim rukama da proizvedeš nešto… U podnožju Tare imam brvnaru, majstor mi ju je napravio po uzoru na jednu koju sam video u Rusiji. Reč je o balvanima naređanim jedan na drugi i ne treba vam ništa ni spolja, ni unutra, nikakva izolacija, a oseća se miris jele. Kada sam tamo, ne dolazi mi se u Beograd. Živim skromno, u prirodi – kroz smeh je počeo priču za “Agelast” podkast Memedović, a zatim priznao da seosku kuću napušta samo zbog posla koji mu je mnogo užitaka doneo. Nešto ranije on je objasnio kako se njegova porodica nosi sa odsustvom i koliko mu znači profesionalna podrškaćerke Maše, koja se bavi montažom.
Fotografija Jovana Memedovića iz najlepšeg životnog perioda
Privatna Arhiva
– Porodica je navikla na moja česta putovanja, koja su ponekad i rizična. Tokom cele godine sam na različitim i neverovatnim mestima. Maša povremeno ide sa mnom na snimanja, uglavnom na duga putovanja, posle to montira, ali već su je angažovale neke druge, veće produkcije, pa to čini sve ređe – ponosno je kazao Memedović, koji je s godinama postao sve omiljeniji pripadnicama ženskog pola. Tvrdi da ga to raduje, ali i žalosti jer je, po njegovom mišljenju, sve manje prirodnih muškaraca. Ili bar retko šetaju centrom grada.
Ni on sam ne voli da šeta gradom, ali voli i te kako po tundrama, tajgama, neprohodnim snežnim predelima s vodičima. Danima bi mogao da nabraja mesta i kulture s kojima se tokom života susretao i kojima se oduševljavao, a pored brojnih anegdota, jednu posebno dragu uvek voli da prepričava.
– U Tadžikistanu i Kirgistanu ne možeš ući u kuću a da ne pojedeš ono čime su te ponudili, makar to bili hleb i voda. Ti si centralna ličnost i tebi je sve podređeno. Negde se specijalno u tu čast kolje ovan, kuva mu se glava i zna se ko u porodici koji deo dobija. Glavni domaćin i ja kao gost, recimo, podelili smo oko, što sa sobom nosi simboliku da ćemo se ponovo videti. Morao sam da ga pojedem, iako mi se nije milio, ali sam znao da bih ga uvredio da sam odbio. Mnogo mi se dopao taj narod. Imao sam sreću da sam poželeo da odem na neka mesta i da mi se to ostvarilo. Nisam ni slutio tokom studija, a kamoli na početku karijere, da ću to doživeti – rekao je Jovan, koji same početke pamti po slučajnostima. Kao svršeni student DIF-a i druge godine pihologije otišao je na biro rada da se prijavi kao nezaposlen, gde je bio konkurs za voditelje. Posao je dobio nakon jednog razgovora, ali ubrzo, po mišljenju pojedinih novinara, činilo se da mu tu nije mesto.
– Prve dve godine na RTS-u gubio sam vreme, i oni sa mnom i ja s njima. Forsirali su mlađe dame, dok smo mi muški bili po strani. Čuo sam jedanput kada je jedan poznat lik, grehota da mu pominjem ime, rekao za mene: “Ej, batali ovog, nikad taj neće raditi na televiziji”. Par čuvenih bardova su to o meni mislili, ko zna, možda sam i bio nesposoban tada, nisam imao od koga da učim. Bio sam prepušten sam sebi. Preokret se dogodio kada sam se prvi put susreo sa emisijama BBC-ja. Shvatio sam tada da na televiziji, ako si dovoljno spretan da iskoristiš minutažu, možeš čudo da napraviš. Stvari idu u jednom trenutku teško, to može i da potraje, a onda se samo sve otvori. Možda ne dođe to u pravo vreme, baš tada kada ti najviše treba, ali dođe – zaključuo je Memedović koji je pored novinarstva veliki poklonik džeza, rumunske etno muzike, zagovornik je zaštite životne sredine i povratka ljudi na selo.
Komentari (0)