Supruga Dejana Stankovića napušta ga i odlazi u Milano, a u ekskluzivnoj ispovesti za "Story" Dejan otkriva zbog čega je to neminovno
Dejana Stankovića (43) nema potrebe posebno predstavljati, jer je decenijama uzor mladima i podstrek vrhunskim sportistima. Sa zavidnom fudbalskom karijerom iza sebe, pre dve godine je prihvatio ponudu "Crvene zvezde" i kao trener ostvario velike uspehe s klubom, čime je odsanjao svoj san. I dalje ga sanja. Jer, kako kaže, on je dete "crveno-belih" i dok vodi igrače kroz uspehe pokreću ga najlepše emocije. Neizmerno je ponosan na porodicu koju brižljivo neguje, suprugu Anu i trojicu sinova - Stefana, Aleksandra i Filipa. Dok Aleksandar i Stefan žive u Milanu, gde je njihov porodični dom, Filip svoj put gradi u Holandiji, gde igra za amsterdamski klub "Volendam". Nakon prazničnog predaha, Beograđanin koji je igračku karijeru završio 2013. u "Interu" govori o svojim profesionalnim stremljenjima i porodici kao najvrednijem životnom utičištu.
Supruga Dejana Stankovića često ga napušta da bi posetila sinove u Milanu i Amsterdamu
Za Novu godinu bili ste u Milanu s porodicom, kako ste provodili vreme i da li vas sinovi nekad posećuju u Beogradu?
- Posle prvog udara korone, porodica mi je bila u Milanu, a ja sam dolazio iz Beograda, tako je bilo lakše. U poslednjih godinu dana smo se drugačije organizovali,Ana je sa mnom u Beogradu, što mi mnogo znači. A ide i u Milano i u Amsterdam, gde živi naš Filip jer igra u klubu "Volendam". Ana je na tromeđi i najviše putuje. Zajedno smo proveli doček Nove godine, potom smo Ana i ja otputovali u toplije krajeve, a Filip i Aleksandarsu se vratili svojim obavezama u klubovima. Zajednički momenti s porodicom meni najviše znače.
Koliko vam za stresan trenerski posao znači što je Ana s vama u Beogradu i da li ona deluje umirujuće na vas?
- Veoma sam energičan, tako da Ana i ja predstavljamo pravu jin jang kombinaciju. Ona je umerena u svemu, smirena, stvari shvata realno. Nekada ja ne mogu da sagledam stvari kakve jesu, zato što sam subjektivan i ambiciozan, pa ona u najvažnijim momentima bude moj glas razuma koji mi otkrije stvari na pravi način, kakve zaista jesu. Meni je to ogromna podrška, njena smirenost, i mir koji imam s njom, to ne može da se opiše. Ona je uspela svoj mir da prenese i na mene i na sinove. Mi smo opozit koji se privlači – minus i plus, energija i staloženost. Uvek mi na divan način predoči stvari koje ja nisam video i unosi mi mir koji je za ovakav posao ključan.
– Ponosan sam na njih. Dosta sam putovao i igrao. Iako sam gledao da svaki slobodan tren posvetim njima, na Anu je pao najveći udeo vaspitavanja. Kakvi su oni momci s 21, 19 i 16 godina, mi samo možemo da budemo ponosni. Odgovorni su, obrazovani i puni poštovanja prema drugima. Mogu da jedu na dvoru, ali i na kiosku, i da uživaju u tome. Znaju šta je dobro a šta loše, imaju grižu savesti, poštovanje za sve – to su vrednosti na kojima se radilo.
Komentari (0)