Nikola Rokvić, na četrdesetodnevni pomen od očeve smrti, ekskluzivno za Story opisuje bitku koju su njegov otac i cela porodica vodili protiv opakog i jakog protivnika i kaže da je bolest otkrivena sasvim slučajno, ali da je već bila u odmaklom stadijumu..
Prošlo je 40 dana od odlaska Marinka Rokvića, koji je izgubio borbu s rakom pankreasa u 68. godini. Posle perioda ćutanja, njegov sin Nikola Rokvić (36) odlučio je da s našim čitaocima podeli osećanja o tome, ali i detalje jednogodišnje bitke koju je njegov otac hrabro vodio do poslednjeg dana. Tuga postoji i dalje, kaže on, ali njeno mesto polako ali sigurno zauzima osećaji ponosa i radosti.
- Otkako je otišao Marinko, dosta toga osećamo, mnogo je pomešanih emocija, sećanja i, naravno, stanje prvog šoka je uticalo da se emocije pomešaju. Moja porodica oseća veliku ljubav. Što smo ga imali, što ga imamo za oca, supruga, brata i dedu. Bio sam prisutan kada su mi se deca rađala i kada mi je otac otišao. U tom trenutku oseti se slična bezgranična ljubav prema najbližem, koju ne osetite tokom života. Posle toga dolazi tuga, praznina... Ali pošto imamo takvog oca, neopisivu bol u dosta trenutaka zameni ponos, čak i radosna tuga. Godinu dana smo se borili zajedno s Marinkom protiv njegove bolesti i znali smo od samog početka da su male šanse da preživi. No, nismo gubili nadu i uzdali smo se u njegovu snagu i zdrav način života koji je vodio, kao i neverovatnu želju prema životu i ljubav prema svima nama. Za života je ispunio sve što je mogao. Došao je iz malog mesta, Bosanskog Petrovca, sa samo 14 godina u Beograd i napravio je sve što je napravio. Veoma sam ponosan na njega zbog svega što je postigao, a najponosniji sam na to kako se nosio sa svim u poslednjih godinu dana. Nije nijednom zakukao, a to je izraz čojstva i ono je veće od junaštva. Zaštitio nas je od svoje patnje i bola ne govoreći nam koliko mu je teško. Sve smo uradili što smo mogli, i on isto, ali protivnik je bio mnogo jači. Verujem da je moj otac sada na nekom lepšem mestu.
Nikola Rokvić ekskluzivno za "Story"
Koliko vam svima nedostaje, posebno Markovoj, Dariovoj i vašoj deci? Kako se drži vaša majka?
- Despot je u nekim trenucima bio ljut što je deda otišao, pa je rekao da će postati naučnik i naći lek protiv smrti kako bi vratio dedu. Leona kaže da je njen deda otišao na nebo i da "amin" (tako zove Boga) čuva dedu. Traži da ide u crkvu i da se pomoli za njega. Dariova deca su u Kanadi, a on je došao na pomen. Zbog svega što je imao prethodno dogovoreno, nije mogao da dođe na sahranu, ali sada je s nama u Beogradu i ostaće 10 dana. Majka se drži dobro. Naravno, ima trenutaka kada se oseti ogromna tuga i nedostatak, ali neretko smo na okupu ili je tu neko od rodbine – uvek smo uz Slavicu i trudimo se da se sećamo lepih trenutaka, da ne upadamo u prevelika očajanja. Sećamo se Marinka po divnim osobinama i svega ljudskog što nam je ostavio u amanet.
Da li su sve vesti koje su se pojavile vezane za uzrok Marinkove bolestibile istinite?
- Što se tiče njegove bolesti, nije imao nikakve simptome. Sasvim slučajno je otišao u bolnicu s našim bratom iz Nemačke, koji je ovde došao da se prekontroliše. Tada mu je otkrivena bolest ali, nažalost, bila je već u odmaklom stadijumu. Na skeneru nije izgledalo da je toliko strašno, ali kada je urađen rez, lekari su videli da je već otišlo sve predaleko. Čudesno dugo je izdržao, jer je to bolest koja odnosi život za nekoliko meseci. On je uspeo godinu dana da poživi.
Komentari (0)