Maja Volk se priseća mnogih zanimljivosti iz života, nakon što je njena majka Mirjana Kodžić dobila ulicu sa svojim imenom, i otkriva da su se poznatoj glumici mnogi svetili zbog kritika Petra Volka.
Spisateljicu i scenaristkinju Maju Volk (62) ne bismo mogli da zamislimo kao dete roditelja koji su nezanimljivi i obični ljudi. Visprena, drugačija i potpuno svoja, fado muzičarka je ćerka neverovatnih ličnosti, a mi smo imali želju da saznamo nešto više o njenoj majci, čuvenoj glumici Mirjani Kodžić, koja je preminula 2004. godine. Nedavno je jedna ulica dobila ime po junakinji serije "Pozorište u kući" i to je bio odličan povod da se Maja priseti odrastanja kraj majke vanserijskog talenta.
Maja Volk - velika ispovest
– Mama je bila stroga, ali istovremeno neverovatno moderna, kreativna i intuitivna. Nikad mi nije čitala bajke, izvodila mi je predstave. Recitovala mi je Turgenjeva i svaki put terala suze na oči. Odigrala bi celog “Hamleta”, sve uloge, samo za mene. Ja sam joj bila sparing partner za predstave, vežbala sam s njom, a dok još nisam naučila da čitam, slušanjem sam zapamtila sve njene uloge. Mene su čuvali garderoberke i binski radnici u pozorištu, učili me da igram šah, držali u krilu glumci i dugo, dugo sam se mnogo prijatnije i sigurnije osećala u pozorištu nego u stvarnom životu. Ali sam takođe delila s njom i nepravde, pakosti i smicalice koje su joj redovno pravili, jer Mirjana Kodžić, prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta sa 25 godina, prvakinja drame Narodnog pozorišta u Sarajevu, jedna od osnivača Kamernog teatra u Sarajevu, prvakinja drame Savremenog pozorišta i konačno Narodnog pozorišta u Beogradu nije imala sračunatost tadašnjih ambicioznih glumica da se uda za reditelja, već se udala za oštrog kritičara Petra Volka. Na njoj su se svetili za dobijene loše kritike. A ja sam joj bila ne samo ćerka već družbenica i savetodavac. Jedino je meni sve poveravala – na početku kaže harizmatična Beograđanka.
Kako ste doživeli vest da je vaša majka dobila ulicu sa svojim imenom?
- Rasplakala sam se. Imala sam ideju da tražim da joj se dodeli ulica 2023, kada će biti sto godina od njenog rođenja, ali da neko, danas, ničim izazvan, u vreme totalnog zaborava svega, da se seti da joj da ulicu, to je bilo veliko iznenađenje. A saznala sam tako što su me slučajno zvali ljudi iz te ulice da me pitaju znam li ko je Mirjana Kodžić.
Rekli ste da ste rak dobili zbog stresa, posle majčine smrti i vašeg razvoda. Koliko vam je trebalo da umirite dušu posle njenog gubitka?
- Mislim da taj proces još uvek traje. Samo sam uspela da umesto u smrt i kancer odem u život i zdravlje i da danas mogu s radošću a ne s tugom da pričam o njoj.
Vaša ćerka Milena likom dosta podseća na vašu majku. Koliko bi Mirjana bila ponosna da može da vidi praunuka i kakva je Milena majka postala?
- Uvek sam se šalila da je strašno kad rodiš sopstvenu majku… Milena ima temperament ali i karakter moje mame, stroga je ali nežna, fantastična kao mama. Moja majka ju je obožavala od kad se rodila i meni u poverenju govorila: „Veliki talenat, Majo, veliki talenat”. Nažalost, i ona je na svojoj koži osetila pakost i mržnju mojih kolega sa FDU, koji su se meni svetili tako što nju nisu primili na glumu. Ali Milena je našla sebe. A kao baka, Mirjana Kodžić je bila jedinstvena. Moja deca i danas pamte kako su se igrali „vagon lija” i njenih glumačkih vežbi pantomime. U Luki prepoznajem deo nje.
Da li ste pored mame ikada bili fascinirani glumačkim svetom? Da li ste pored nje zavoleli muziku?
- Ona je izabrala da moj prvi instrument bude klasična gitara u vreme kad gitara nije postojala. Bila sam prvi đak isturenog odeljenja škole “Jovan Bandur” iz Pančeva, na Radničkom univerzitetu “Božidar Adžija” u Beogradu. Ona me je vozila na ispite u Pančevo i naterala tatu da u Trstu kupe ovu skupocenu brazilsku gitaru, ručni rad, na kojoj sviram pedeset godina. Ona mi je i rekla da je glumačka profesija, nažalost, koliko god lepa, istovremeno uslovljena izborom reditelja i da je daleko samostalnije i bolje biti pisac. I sama pisac, objavila je 12 romana, u vreme kad nije svako mogao da objavi šta je hteo kao danas. Šta god sam profesionalno pisala, muzičke serije, dramski program, filmove, ja sam uvek imala ulogu za nju.
Kako je vaša mama reagovala na neke vaše promašaje i sekiracije, poput vašeg prvog braka u kom je suprug, ratni veteran, pokušao da vas ubije?
- Mama je bila vrlo otvorena i moderna žena. Uvek je bila uz mene, a ja sam, da je ne bih povredila, mnoge stvari prećutala. Kad sam se udavala prvi put, rekla je: "Udaj se, uvek možeš da se razvedeš", a kad sam se drugi put razvela, rekla je: "Udaj se odmah. Žena treba da je udata".
Kakav ste odnos imale kada ste prešli četrdesetu i da li ste se savetovale?
- Kako sam ja stasavala, ona je bila moj prvi čitač, savetodavac, lektor, kritičar i najdivnija publika. Gledala je svaku moju emisiju. Ja sam takođe bila njen prvi čitač, kritičar, lektor. Često smo se šalile koja će koju temu da krene da razvije. Pred kraj je bila jako razočarana pozorištem, kulturom i mislim da bi danas presvisnula da vidi u šta se njeno svetilište pretvorilo. Za nju je pozorište bila svetinja, igralo se i kad imaš smrtni slučaj, nije postojao razlog, ni bolest koja bi sprečila glumca da odigra svoj komad. A onda je došla televizija i sve preokrenula nagore.
Od čega je preminula vaša majka?
- Mama nikad nije bila bolesna ni od čega. Imala je samo jedan strah u životu i to ju je ubilo. Strah da će umreti od moždanog udara, kao što je umrla njena majka. I tačno tako se desilo. Mali moždani udari, niko od lekara nije hteo da je mnogo gleda, čim bi videli datum rođenja. Fatalnu pogrešnu dijagnozu na kraju je dala neurolog, profesor Medicinskog fakulteta, koja je pobegla a da nije ni pogledala skener glave koji sam morala da joj uradim privatno i da ga mesecima posle njene smrti otplaćujem. Tada sam zvala upravnika Narodnog pozorišta Ljubu Tadića i zavapila: „Najveća srpska glumica Mirjana Kodžić, za koju su njeni profesori Viktor Starčić i Raša Plaović rekli, da kada bi Akademija odnegovala jedan talenat u 50 godina kao što je Mirjana Kodžić, naš zadatak je ispunjen, sada će da umre na ulici, jer niko neće da je pogleda"! Ljuba je intervenisao, ali mama je insistirala da ne ide u bolnicu i to je verovatno najbolje što nam se desilo jer sam dobila priliku da ponovo budem s njom kao nekada. Negovala sam je pet dana, bila mama sopstvenoj mami. Poslednjeg dana sam joj sredila kosu, namazala nokte, da mi lepa umre. Ujutru nisam mogla da je probudim, Hitna pomoć ju je odvela u bolnicu Sveti Sava… U životu je u bolnici bila samo dva dana. Jedan kad je mene rodila i jedan kad je umrla.
- Tata se oženio šest meseci kasnije. Sortirao je vrlo detaljno mamine fotografije, rukopise, objavio njenu poslednju knjigu i sve mi to dao. Ja jedinica, svog oca sam videla samo jednom za dve godine, i to kad se rodio praunuk Luka, iz nama znanih razloga. Moja Milena ga posećuje, poslednji put je poljubio Luku neposredno pre svog devedesetog rođendana. Užasno se osećam. Nemoćna da bilo šta učinim… A osećam da se bliži trenutak kad ću drugi put u životu postati siroče.
Komentari (0)