Katarina Bajec u prijatnom razgovoru za magazin “Story” otkriva koga njen mlađi mezimac smatra uzorom, koliko se njen život promenio otkako je postala jedna od najpopularnijih doktorki s televizije i na koji način održava bračnu zajednicu s profesorom doktorom Đorđem Bajecom.
Lekarka Katarina Bajec (43) dobila je ideju da se obrati većem broju ljudi još tokom specijalizacije. Vođena Hipokratovom izrekom da je najbolje učiti ljude zdravlju, tako da im lek nikada ne zatreba, poželela je da kroz emisiju „Zdravo misli” publici približi komplikovane medicinske izraze, objasni nešto više o oboljenjima savremenog doba, ulije im sigurnost i ukaže na značaj prevencije. Dugogodišnjim zalaganjem i lepim pristupom, kao oftalmolog Katarina je zadobila poverenje pacijenata, a nakon samo nekoliko emitovanih epizoda emisije o zdravlju privukla i pažnju publike kraj malih ekrana, na šta je posebno ponosna. Mada potpuno predana poslu, ona ne krije da uvek pronalazi vremena za porodična putovanja. Od malih nogu fetiš su joj automobili, bez dobrog treninga ne može da zamisli dan, kao ni život bez ljubavi sinova Jovana (22) i Filipa (5) i supruga, profesora doktora Đorđa Bajeca.
– Volim da kažem da je moj suprug Džo moja mentalna, duševna i organizaciona podrška. On je moj najoštriji dobronameran kritičar. Tokom sedam godina braka stalno me stimuliše da budem bolja. Uvek sa zadovoljstvom razmenjujemo mišljenja, posebno ona medicinska, a njegovo široko znanje mi je od velike pomoći i u stvaranju same emisije.
Da li je istina da je želja da se obratite ljudima kroz emisiju tinjala u vama dobrih deset godina?
- Tokom rada u Kliničkom centru uvidela sam s kakvom nedoumicom pacijenti izlaze iz ordinacija, ne razumevajući, pre svega, stručnu terminologiju. Često su uplašeni umeli da priđu nama, tada mladim lekarima, u potrazi za objašnjenjem, a ja sam se svaki put pitala šta da su na njihovom mestu moji roditelji ili baka i deka. Postojale su i tada emisije o zdravlju, ali se svaka završavala stručnim obraćanjem lekara koje publika opet nije razumela. Došla sam stoga na ideju da napravim projekat kroz koji će se medicinski stručnjaci jasno i koncizno obraćati gledaocima. Kockice su se poklopile, menadžment United Media je prepoznao važnost jedne ovakve emisije i san mi se ispunio, a i dan-danas, kao i pre dve godine, kada sam pokrenula autorski projekat, vodim se rečenicom: “Ako ti posle razgovora s lekarom nije bolje, to i nije lekar”.
Na fotografisanje za naš magazin došli ste s pet članova svog tima. Možemo li da zaključimo da je tajna vašeg uspeha u dobroj organizaciji, ali i potrebi za perfekcijom?
- Istina je da volim da igram na sigurnom terenu, ali i da sam perfekcionista. Istovremeno lepo funkcionišem okružena velikim brojem ljudi. Moja i Džoova porodica je brojna. Iz prvog braka on ima dva sina, Andreju i Dušana, ja Jovana, dok smo pre pet i po godina zajedno dobili Filipa. Tu je i naš pas Bruno, koji ima poseban tretman, kao i moja dva brata, Đorđeva sestra i njihova deca. Volim da kažem da smo mi jedna od onih porodica koje je teško smestiti u jedan auto ili za trpezarijski sto (smeh).
Boško Karanović
Pretpostavljamo da s brojnom porodicom dolaze i zahtevnije obaveze i zadaci koje treba uskladiti s profesionalnim, u vašem slučaju dvostrukim, budući da niste odustali od poziva oftalmologa.
- Sve je stvar organizacije. Kao đak, svakoga dana popišem obaveze, rasporedim ih po značaju i krenem u realizaciju. Dešava se povremeno da porodica trpi, ipak je dan kratak da bi sve moglo da stane u njega. Međutim, držim se onoga što su me učili roditelji, a to je da nije važan kvantitet, već kvalitet vremena provedenog s decom. Jovan je već odrastao momak, završava studije elektrotehnike i ima svoj život. Filip je, s druge strane, kada ja nisam tu, uvek u sigurnim rukama naše Tamare. Bez nje ne bih mogla mirne glave da se posvetim svim svojim zadacima.
Primetili smo da Filip dosta liči na oca. Da li mu je i karakterno sličan?
- Vrlo, u deliću sekunde skoči kada tata treba nešto da popravi po kući, uzima svoj alat i trči da mu pomogne (smeh). Ujutru, ako se Džo brije, on to isto radi. Morali smo u te svrhe da mu kupimo plastičnu igračku brijač (smeh). Poistovećivanje sa ocem ide do te mere da oblači doktorski mantil, stavlja maske i svojim lutkicama, koje mi nazivamo vanzemaljcima, izvodi “operacije”. Dosta je zreo za svoje godine i svakodnevno nas iznenadi nekim novim izrazom, u poslednje vreme, uglavnom na engleskom jeziku. Obraćamo mu se kao sebi ravnom, a sreća je što pored nas dvoje ima i dobru braću na koju može da se ugleda.
Kako se kao jedina žena u porodici snalazite s tolikim muškarcima i njihovim naravima?
- Muška energija po mnogo čemu odgovara mom temperamentu. Sinovi su me oplemenili. Rasla sam uz dva starija brata. Jedan od njih je bio lud za automobilima, zajedno smo od starih pravili nove. Otuda i moja ljubav prema brzini i automobilima. Sve u svemu, nisam bila laka roditeljima (smeh).
Da li je za vaše roditelje bio šok kada ste im na drugoj godini studija saopštili da ste trudni? Kako ste se vi tada osećali i koji je vaš savet mladim devojkama sličnih sudbina?
- Podrška porodice bila je ključna za mene u tom trenutku. Upravo zbog toga nisam sebi dozvolila da napustim fakultet, sve ispite sam dala u roku i imala odličan prosek. Mladi ste i mislite da ćete biti lišeni zadovoljstva svoje generacije, ali evo, iz iskustva mogu da vam kažem da nije bilo tako. Sve sam prošla, a pored toga danas imam Jovana koji je moj sin, ali i moj najbolji prijatelj. Filip je došao u neko zrelije vreme. Ali iz iskustva mogu da kažem da je svako vreme pravo vreme.
Komentari (0)