Snežana Savić koja je dugo bila između muzike i glume otkriva kako se nosila sa ulogom najpoznatije prve dame Jugoslavije, šta bi uradila da je emotivni izabranik povredi kao što je njenu junakinju Tito, objašnjava šta najviše zamera ćerki, ali i zbog čega se najčešće svađa sa unukom.
Mada iza sebe ima višedecenijsko glumačko iskustvo, dramska umetnica Snežana Savić (68) tvrdi da joj je glavna uloga u RTS-ovoj seriji o Jovanki Broz bila poseban izazov. Građenju lika prve dame nekadašnje Jugoslavije pristupila je vrlo ozbiljno i predala mu se kao nijednom poslu do sada. Noćima je pre početka snimanja gledala priloge o Jovanki i iznova preslušavala njen jedini audio-intervju, pokušavajući pritom da skine njen glas. Ako je suditi po pozitivnim komentarima publike, čini se da se isplatio naporan rad glumice poznate po lepoti i harizmi, ali ona tu ne staje. Ovog meseca Snežana obeležava stoto izvođenje komada “Pozovi M radi užitka”, dok uporedo radi na još tri predstave i seriji. Snagu za nove profesionalne izazove ona crpi iz ljubavi emotivnog partnera, čije ime i nakon deset godina zabavljanja ne želi da otkrije, dok tvrdi da joj je podrška ćerke, urednice magazina “Aha” Anite Lazić (41), unuke Nine (11) i zeta, doktora Ivana Todorovića, od presudnog značaja. Sve svoje slobodno vreme provodi s njima, a uprkos napornom poslovnom rasporedu, voli da im skuva ručak od domaćih namirnica i odnese na kućnu adresu. Baš kada je kanila da im spremi sarmu, mi smo je pozvali i u tome prekinuli, na čemu nam nije zamerila, a u otvorenom razgovoru otkrila nam je s kakvim se sve dilemama susretala prilikom rada na seriji o Brozovoj supruzi, zbog čega najviše strahuje kada je njena naslednica u pitanju, ali i kakav odnos gaji sa unukom.
Rekli ste da vam nije bilo svejedno kada ste dobili poziv da tumačite Jovanku Broz. Zašto vam je ta uloga još na samom početku zadavala glavobolje?
- Pregrubo je reći zadavala glavobolje, a lepše da je pounda za ulogu Jovanke u meni probudila poseban osećaj odgovornosti. Osim toga, izuzetna mi je čast bila da je igram. Takođe je bio ogroman izazov „obuti cipele“ nekoga o kome manje-više svi sve znaju. Reč je o moćnoj ženi kojoj sam se divila. Velikoj ličnosti, prvoj dami i narodnom heroju, samim tim tu nije bilo mnogo mesta za grešku, a otuda i onaj početni mali strah u meni. Znate, čovek kada dobije jedan takav zadatak, mora da kanališe sve svoje snage i bude ozbiljan i vrlo odgovoran, i prema sebi i prema liku. Sve raspoložive informacije o Jovanki imala sam kraj sebe noćima, studirala njene pokrete i glas, s kojim je malo teže išlo, jer postoji samo jedan snimak koji je na prevaru uradila Mira Adanja Polak. Kao svaki novinar, ugrabila je priliku, stoga često volim da se našalim i kažem kako vama novinarima čovek nikada ne treba da veruje. Ali, eto, da Mira to nije uradila, ja ne bih imala sa čim da radim. Olakšala mi je proces građenja Jovankinog lika i omogućila da prodrem u srž njene ličnosti. Dragoceno je to što sam čula kako je pričala, kakve je pauze u govoru pravila, koja joj je bila intonacija. Imala je malu diskrepancu između fizičkog izlgeda i glasa. Povišenim tonovima je govorila, malo se pritom i mazila. Upravo to sam pokušavala da skinem, vodeći računa da ne pređem meru dobrog ukusa jer nisam imitator. Dosta toga sam o Brozovoj supruzi saznala što široke narodne mase nisu znale i uvidela da je bila izuzetno jaka i spretna žena, mnogo mlađa od Tita, u čemu je bila njena dominacija i prednost. Naime, žene često u braku vole da pokažu svoju dominantnost. Ponekad im to prođe neprimećeno, ali ih najčešće puno košta. Javi se trenutak kada misle da mogu više nego što je to zaista moguće. To je nešto što je gotovo svaka bar jednom iskusila. Jovanka je volela muža i do samog kraja mu ostala odana, razumela ga je, što se vidi u njenom razgovoru sa sestrom Zorom. Na njeno pitanje: “Ne misliš li da je Tito mogao malo bolje da se pobrine za tebe”, odgovorila joj je: “Nije mogao”. Branila ga je do poslednjeg daha, ja recimo, da se meni to dogodilo, ne bih tako mogla, naljutila bih se i otišla. Nije to bilo u redu tako da se postavi prema a njoj, ali opet, ima dosta tema vezanih za njih dvoje koje će zauvek ostati pod velom tajne.
Da li to znači da ste morali da napregnete sve svoje motore kako biste pronašli Jovanku Broz u sebi?
- Nisam, jer sam joj po mnogo čemu vrlo slična. Nemam zadršku. Dobro, sad sam već u godinama kada imam neke kočnice, umem da podignem ručnu, ali tokom mlađih dana bila sam vrlo buntovna. Imala sam notu drskosti i stalno sam želela da isterujem pravdu. Kažu da je Jovanka bila i perfekcionista, kakva sam i sama, što ponekad ljude ume da odbije. Bilo da su muškog ili ženskog pola, bili da su vam prijatelji ili emotivni partneri, ljudi vole ležernost, toleranciju koju podvode pod dobrotu.
Do sada su se mogli čuti samo pozitivni komentari o tome kako ste odglumili Jovanku. Možete li iz ove perspektive da kažete kako su se trud i danonoćni rad isplatili?
- Ne znam šta se događa, ali me u poslednje vreme nešto mnogo hvale. Nije dobro kada vam udeljuju samo komplimente. Istini za volju, ja se plašim kada je tako. Od negacije ne strahujem, a od pohvala strepim. Nikada nisam o sebi govorila u superlativu, odrasla sam tako da je to sramota, puštala sam uvek da drugi govore o meni. U moje vreme bilo je ružno hvaliti se. Ne ide to uz moje postulate i ono uz šta sam rasla i kako sam vaspitavana. Dobro ste primetili da je sad neko drugo vreme i da to više ne važi, ali ja drugačije ne umem. Nažalost, često kada vide da je neko skroman, ljudi umeju da prokomentarišu da mu je tu gde je i mesto.
Jeste li ćerku Anitu učili da bude skromna i da li to sada prenosite i unuci Nini?
- Strogo sam je držala, ali sam je i puštala. Anita je vaša koleginica, vrlo je zanimljiva, obrazovana i svestrana. Voli ljude i bezrezervno se daje. Možda je i ovo sada ružno što majka hvali svoje dete, ali često joj kažem: “Sine, što se mučiš, idi bavi se pedagogijom”. Vole je studenti, čeka je tamo i mesto, ali ona nikako nema vremena toga da se lati. Želim joj da nađe neko divno zanimanje, a ne da kopa u rudniku kao što to sad radi kao urednica časopisa “Aha”, i u advertajzingu. Veoma je stresno biti u novinarstvu, ali to je izabrala.
Koliko god deca da porastu, odu iz porodičnog doma i sami se ostvare u ulozi roditelja, mame ostaju da brinu i ta briga s godinama ne jenjava. Oko čega vi najviše strepite kada su Anita i njena mezimica u pitanju?
- Najviše brinem oko toga šta će da jedu. Evo, sad zavijam sarmu da im spremim i odnesem da imaju za ručak. Nije im još uvek stigla nova kuhinja i nemaju na čemu da kuvaju, mada nezavisno od toga, volim da im spremam i poštedim da ne moraju sami da provode vreme pokraj šporeta ili pak jedu kupovno i nezdravo. Koliko je u mojoj moći, tu sam da im pomognem. Ne volim kada vidim da pazare takozvano nužno zlo po prodavnicama. Bez uvrede svih tih ljudi koji to spremaju, ali mladi moraju da se hrane zdravo i da što više jedu domaću hranu. Anita često ume da mi kaže: “Bože, mama, nemoj da se opterećuješ, pa kupiću ovde nešto”, ali mene je strah svih tih opasnosti koje vrebaju iz prikrajka, tih zasićenih masti i slično.
Dosta radite, imate li vremena da unuku odvedete na omiljeni sladoled, kolače ili prošetate Kalemegdanom?
- Istina je da puno radim, evo sutra putujem za Malo Crniće, gde otvaram jublarni 50. festival amaterskih pozorišta FEDRAS. Igram predstavu “Bajka o pozorištu” u Zvezdara teatru, takođe “Udaj se muški” u „Akademiji 28“. Uskoro proslavljamo i stoto izvođenje komada Mirjane Bobić Mojsilović “Pozovi M radi užitka”, u oktobru imam predstavu “Ljubav do groba”, a tu su i brojna druga gostovanja. U svakom slučaju, teško da sam u proteklom periodu imala vremena unuku da odvedem na omiljene kolače, ali ona je sada velika devojčica, ide u peti razred i zna da je ja volim najviše na svetu.
U pravom je uzrastu da s bakom podeli tajne koje mami ne sme da kaže.
- Ne znam šta da vam kažem na tu temu. Čak i kada smo zajedno, ona je stalno na tim nekim igricama, što me nervira pa se zbog toga svađamo (smeh). Teško ih je odvojiti od tih modernih izazova. Shvatam sve, nisam toliko staromodna, vidim da je to imperativ, ali opet mi je i žao ove dece što sve svoje vreme provode virtuelno. Mi smo se družili po parkovima i raznim sekcijama. Shvatam da svako vreme nosi nove postulate ali treba se naučiti meri. U njoj je spas.
Snežana ne krije da joj podrška emotivnog izabranika izuzetno znači, kao i njegovo razumevanje za umetničke slobode, višečasovna neplanirana snimanja i odsustvo od kuće. Ne želi da ga predstavlja u javnosti, ali ne krije da je, između ostalog, u njemu pronašla snagu da se uhvati ukoštac s likom Jovanke Broz. Tvrdi da je on njen nežni partner, s kojim voli da pije čaj udvoje i šeta po prolećnoj kiši, ali da joj nije plan da s njim stane na „ludi kamen“.
– On je jedan od onih što se ne žene, a ni ja se ne bih više udavala. Šta će mi to u ovim godinama? Imam sređen život, nikome ne polažem račune, a u braku bi bilo: „Gde si pošla, što si došla, kuda si krenula“ – rekla je Snežana.
Komentari (0)