Ivon Jafali, poznata voditeljka odnedavno je novo pojačanje televizije K1, gde zajedno s Manjom Grčić vodi emisiju „Mi danas“, što je bio povod za iskren i prijatan razgovor u kojem nam je otkrila mnogo o emocijama koje je vezuju ne samo za Beograd u kojem je odrasla već i za daleke i neistražene teritorije svog porekla
Ešalon televizijskih ličnosti prodefilovao je pred gledaocima tokom svih prethodnih godina i decenija, ali relativno mali broj uspeo je da po bilo čemu ostane upamćen, a kamoli da se svrsta u simbole ne samo svoje profesije već i čitavog grada velikog poput naše prestonice. Zato Ivon Jafali (47) može da se pohvali statusom prominentne Beograđanke, a zavredela ga je dok je svih prethodnih godina u karijeri bila jedno od najpoznatijih lica „Studija B“, gde je disala u ritmu ovog grada. Baš zato dugo niko nije mogao da zamisli da ona napusti svoje „gnezdo“ i otisne se na drugu televiziju, ali kada je dobila poziv s K1, znala je da je kucnuo čas promene. Budući da je sada gleda i publika izvan prestonice, voditeljka je imala i jedno lepo iznenađenje.
– Prijatno sam se iznenadila što me prepoznaju i ljudi izvan Beograda, čak mi i ime znaju, iako i dan-danas doživljavam da me u Domu zdravlja prozovu kao „Ivan“ ili kao „Jašari“ (smeh). Osećam da su me gledaoci K1 televizije odmah prihvatili, baš kao što su to učinili i svi ljudi koje sam tamo upoznala.
Vodite emisiju „Mi danas“ zajedno s Manjom Grčić, koja vas je i pozvala da dođete. Kako vas je ubedila?
- Ona je to želela još davno, ali dugo je vladala fama da Ivon ne odlazi nikud sa „Studija B“ i to je čak bilo tačno do relativno skoro. Bilo mi je važno da radim na beogradskoj televiziji jer sam sebe najbolje osećala u takvom izdanju. Međutim, ljudi više tu televiziju ne percipiraju kao nekad, više ne budi iste asocijacije. Nekada se tamo insistiralo na slobodi i autentičnosti, a bojim se da se „Studio B“ izgubio negde u toj misiji i osetila sam da je vreme za promenu. Kada sam stigla na K1, dobila sam zagrljaj od Jovane, za koju sam shvatila da je veliki emotivac i rekli su mi da su njih dve i Željko jednako navijali da postignemo dogovor.
Kažete da se „Studio B“ dosta promenio, ne važi li isto i za čitav Beograd?
- Apsolutno, promenio se čitav sistem, nadam se samo da je u toj tranziciji ostala duša ovog grada iako je ona postala veoma krhka. Beograd ume da vas zagrli, ali isto tako i da bude i okrutan, da vas sažvaće i ispljune.
Da li je bio okrutan prema vama kada ste pre sedam godina doživeli da vas izbace iz stana u Svetogorskoj ulici?
- To jeste bio veoma okrutan period mog života, ali ne mogu reći da je i sam Beograd bio takav prema meni. Naprotiv, sugrađani su mi na pijaci i drugim mestima pružali neverovatnu podršku. Tada sam, međutim, dobila jedan od onih pramenova koji se dešavaju preko noći i sećam se da sam od drugih ljudi sa sličnim iskustvom dobijala savet da je jedino važno da sačuvam zdravlje, jer strašno je na kakve sve načine može da vas „pocepa“ nepravda. Važno je da je danas to iza mene.
Na koje načine vas je nepravda promenila kao osobu?
- Moguće je da me je ogrubela, iako i danas prilazim ljudima s velikim poverenjem, ali ipak imam određenu distancu prema nekim situacijama. Svakako me je osvestila, jer sam pre tog iskustva život posmatrala kroz ružičaste naočare. Pre ili kasnije, svi spoznamo da tu ima i drugih boja.
Ovih dana Beograd je ponovo bio domaćin nesvrstanima, a upravo na tom skupu pre šezdeset godina vaša majka Srpkinja upoznala je vašeg oca iz Konga. Da li ste u ovom gradu ikada doživeli neprijatnost zbog svoje boje kože?
- Nikada u pravom smislu te reči, mada mislim da, iako ovaj grad jeste otvorenog srca, mnogi ljudi imaju onaj odnos: „Volim pozorište, ali ne u mojoj kući“. Na primer, imala sam situaciju u jednom bivšem ljubavnom odnosu, s dečkom koji pritom dolazi iz veoma urbane porodice, da je boja moje kože jednom od njegovih roditelja bila pomalo problem. Kod nas meleza, inače, postoji specifičan problem, a to je da smo još manje prihvaćeni kada odemo među crne ljude jer oni vas ne smatraju svojima, osim ako niste stoprocentno crni. Ipak, ja Afriku zaista doživljavam kao svoju, na drugi način u odnosu na Srbiju gde sam čitav život provela, ali uvek s posebnom emocijom gledam ili čitam o nesreći i siromaštvu tog podneblja. Eto, i na tom primeru mogu da kažem šta je nepravda.
Kako je majka nastojala da vas sačuva od svega?
- Nije joj bilo lako, naročito što je ona plavuša sa zelenim očima, dakle uopšte ne izgledamo kao majka i ćerka. Možda nam je pomoglo što sam veoma rano, sa šest godina, ušla u svet televizije, a u umetničkom okruženju lakše sam bila prihvaćena. Doduše, ni u školi nikada nisam imala problema.
Pohađali ste i školu Mike Aleksića, kako ste doživeli skandal o kojem smo toliko slušali?
- Možda o toj temi nemam jasan stav, ali zato imam iskustvo koje ništa ne može da izbriše, koje je bilo veoma značajno za moje odrastanje i moju ličnost. Osim što je bio izvrstan pedagog, o njemu ništa drugo ne bih mogla da vam kažem. Njegovu školu sam pohađala s Nikolom Đuričkom i jedno drugom smo bili prva ljubav, a Miku sam gledala kao oca. Baš zbog svega toga, bila sam šokirana kada sam pročitala vesti, ali pre presude ne bih da se određujem prema tome.
Udali ste se pre dve godine, kako vidite taj period?
- Dve godine smo u braku, a zapravo se s Vladislavom poznajem tri. Sve je počelo sasvim spontano između nas i nastavilo je da se odvija upravo tako, sve do danas. Upoznali smo se preko kućnih ljubimaca, u šetnji, pa smo polako, kroz razgovor, sve bolje razumeli jedno drugo. Komunikacija se i kasnije pokazala kao ključ za naš odnos. On je građevinski tehničar i priznajem da smo dosta različiti. Sećam se da mi je jednom prijateljica rekla da sam previše izlazila s ljudima koji su mi slični, da mi je potreban neko drugačiji i ispostavilo se da je bila u pravu. On mi je veliki oslonac za sve, pa čak i za moj posao jer je, recimo, on smislio naziv Manjine i moje emisije.
Svojevremeno ste pominjali da biste voleli da usvojite dete, razmišljate li o tome i danas?
- Volela bih, svakako, i to da usvojim dečaka ili devojčicu sa afričkog kontinenta, ali još uvek prepuštam te stvari sudbini. Kao usvojiteljka sam se već pokazala, ako to ikako sme da se poredi, jer sam usvojila svog psa Anđu koja mi je bila najbolji prijatelj u najtežim trenucima o kojima smo pričali malopre. Ne vidim ništa loše u usvajanju, za dete je jedino važno da dobije puno ljubavi.
Komentari (0)