Sandra Mitrović, mlada rediteljka, koja u rodnom gradu snima debitantsko ostvarenje, priča o deceniji provedenoj u inostranstvu, složnim roditeljima uprkos razvodu i najslađoj ulozi tetke, koja ju je potpuno preporodila.
Da bi volela da se bavi filmom, ćerka vlasnika televizije Pink Željka Mitrovićai pevačice Sonje Mitrović Hani, Sandra Mitrović (30), shvatila je još u osnovnoj školi kada je na času opštetehničog obrazovanja umesto kućice za ptice napravila kratak prilog. Ljubav prema režiji nešto kasnije nadogradila je prvo studijama u Londonu, a zatim i master diplomom na Univerzitetu Kolumbija, odakle nosi veliko znanje i iskustvo. Kreator je osam kratkih filmova, od kojih su dva: “Poslednji poziv” i “Klavire prevozi Ostoja”, pokupili nagrade i Sandri otvorili važna vrata u svetu filma. Duže od deset godina naslednica „ružičste imperije“ provela je u inostranstvu, ipak ne krije da gotovo nikada, koliko god da joj je bilo udobno, nije pomišljala da neki drugi grad osim Beograda nazove svojim domom. Dom je, kako tvrdi, tamo gde je porodica, a njena je mnogobrojna, složna i uvek raspoložena za okupljanje i slavlje. Od roditelja, brata Aleksandra i sestara po ocu Andree i Kristine, Sandra je osim ljubavi uvek imala i bezrezervnu podršku, što joj je dodatno ulilo samopouzdanje da prati svoj san. Mlada rediteljka ovih dana priprema debitantski film, u kojem će se naći velika imena, poput Dragana Jovanovića, Vesne Trivalić, Seke Sablić, Bode Ninkovića i mnogih drugih, a da li joj je bilo teško da okupi ansambl, kako se snalazi u ulozi tetke i zašto ne govori javno o ljubavi, otkriva u razgovoru za naš magazin.
Dve godine ste s kolegom Noom radili na scenariju, snimanje filma je uveliko u toku, kako to da mu još uvek niste dali ime?
- Radni naziv je “Tri sprata”. Menjali smo ga nekoliko puta, a kako snimanje odmiče, sve je teže odlučti se. Radimo na jednoj toploj priči, o komšijskom odnosu, specifičnom za naše podneblje. Živela sam deset godina u inostranstvu i iz iskustva mogu da kažem da nigde ljudi nisu upućeni jedni na druge kao kod nas. Kada mi je baka Nada, mamina mama, preminula, svi iz zgrade u kojoj je ranije živela, došli su joj na sahranu. Deset godina je prošlo otkako se odselila, a oni su smatrali normalnim da je isprate. Tu sam pronašla inspiraciju. Centralni lik nam je vodoinstalater Milenko, koji na dan odlaska iz zgrade pronalazi misteriozno curenje vode u svom stanu, pokušava da upozori stanare, međutim usled brojnih ličnih problema oni na njega ne obraćaju pažnju. Imamo stariju gospođu Živku, čiji lik je mešavina moje dve bake, Nade i Milke. Tu je i porodica gastrabajtera, stjuardesa, kao i samohrana majka dvoje dece. Radnja je smeštena u tri dana, a ta voda koja se prolama kroz film zapravo je metafora za njihovu unutrašnju poplavu.
Spomenuli ste da je upravo tu poplavu produkcijski bilo najteže sprovesti u delo te da su glumci umeli da kažu da ste doveli Holivud u Srbiju.
- Uradili smo nešto što, čni mi se, do sada niko kod nas nije. Izgradili smo set u pravom bazenu da bismo ga poplavili. Pribojavala sam se kako će glumci podneti ledenu vodu, međutim, nije im teško palo. Zaista sam srećna što sam uspela da na svom prvom ostvarenju sarađujem s velikim glumačim imenima. Njihovo učešće uliva mi veliko samopouzdanje, takođe, dosta od njih učm i nadograđujem znanje stečeno u inostranstvu.
Vaš magistarski rad “Poslednji poziv” uvršten je u pet najboljih studentskih projekata za tu godinu. Ko se više ponosi vašim uspesima, otac ili majka?
- Pomenuto priznanje dobila sam od najstarije filmske organizacije Amerike, što mi je omogućilo da budem njihov čan i godinu dana prisustvujem pretpremijerama. Imala sam čast da sedim kraj nekih od najvećih glumačih i rediteljskih imena. Dobila nagradu ili ne, mama i tata su uvek ponosni na mene, često crvenim zbog njih. Mami sam uvek najbolja i ne postoji stvar koju za mene ne bi uradila. Uvek mi je bila vetar u leđa. Tata je takođe uvek bio tu, podrška na svoj način, možda veći kritičar. Ume da mi kaže: “Ovo si mogla drugačije”, ali to najčešće uradi kada bude kasno (smeh). Imala sam sreću što su on i mama nakon razvoda ostali dobri prijatelji. Učili su nas da je porodica stub svega, da moramo da se držimo zajedno i volimo. Volimo da smo svi zajedno, s povodom ili bez njega. Brat je nedavno dobio dete, tako da se lagano širimo.
Da li ste kao najstarije dete u porodici ikada osetili pritisak ili osećaj odgovornosti prema mlađem bratu i sestrama?
- Morala sam sve prva da prođem, školu, odlazak u inostranstvo, noćne izlaske. Međutim, meni to breme nikada nije smetalo, niti su me roditelji ikada forsirali. Svi smo sada odrasli ljudi, svako ima neki svoj put i ja sam zadovoljna kako su se njih troje profesionalno opredelili. Imamo divan odnos, s tim što i sestre žive u inostranstvu pa nas je teško sve na jednom mestu skupiti.
Spomenuli ste da je vaš brat Aleksandar dobio dete, čme ste vi dobili počasno mesto tetke. Kako se nosite s novim zadatkom?
- Emilija je pravi dodatak našoj ludoj familiji (smeh). Svi smo, budući da je prva beba u porodici, potpuno poludeli za njom. Baba i deda posebno. Nije nas sramota da preterujemo i govorimo kako je najpametnija i najslađa jer je naša princeza i svi je tako tretiramo. Ja sam tetka koja nastoji da je razmazi i kupujem joj sve. Obuzela me je potpuno. Eto kako je život namestio da je moj mlađi brat dobio dete pre mene. Prezanimljivo mi je što sam prvo postala tetka pa ću, nadam se, u nekom momentu i majka.
Osećate li pritisak okoline na tu temu i čni li vam se da nije isto biti tridesetogodišnjakinja u Srbiji i Americi?
- Što se tiče mog okruženja, nije toliko velika razlika. Prijatelji i roditelji ne vrše pritisak na mene, a i Emilija mi je sad kupila par godina (smeh). Mislim da se kod nas lagano popravlja razmišljanje po kom žena obavezno do 30. mora da se uda i rodi dete.
Da li ste u emotivnoj vezi?
- Iskustvo mi je pokazalo da što manje širiš, više je tvoje, više čuvaš. Ne volim javno da govorim o svom emotivnom životu, u tom smislu sam dosta zatvorena. Takođe, puno dajem i samim tim dosta očkujem od čanova porodice, prijatelja, saradnika, pa i emotivnog partnera. Umem da se rastužim kada ta očkivanja nisu opravdana, ali istovremeno i da brzo racionalizujem da sam pogrešila u proceni.
Vaš otac, čni se, ne deli vaše mišljenje o tajanstvenosti kada je emotivni život u pitanju te je vaš status svojevremeno podelio na “tviteru”. Kako se s tim nosite?
- Nikome o tome ne pričm. Šalim se, s porodicom zaista sve delim. To za tvit je bilo vrlo smešno. Reče o periodu kada smo svi zajedno bili u Njujorku, a tata je tek otkrio “tviter” i “instagram”. Tada sam mu u šali rekla: “Ako želiš da i dalje budeš uključn u moj emotivni život, molim te bez tvitova”.
Komentari (0)