Zorana Šulc ima šezdeset sedam godina, što bi retko ko mogao da pretpostavi – što zbog sjajnog izgleda, što zbog neverovatne, poletne energije. Malo ko bi mogao da pretpostavi i da je pre tri godine doživela moždani udar, posle kojeg je imala tešku depresiju. Vlasnica brojnih hit romana dočekala nas je u svom stanu na Zvezdari, koji je uredila u eklektičnom stilu. Autorka romana „Vrteška“, koji je objavljen prošle godine, kupila je stan svoje lekarke u kom niko pre toga nije živeo, i kaže da joj je važno što je unela svoju energiju u ovaj prostor.
– Sve sam uredila po svom, prostor sam prilagodila svom senzibilitetu. Prošli stan na Auto-komandi bio je veći, ali smatram da s godinama nije loše smanjiti prostor u kom boravimo. Jednu sobu sam pretvorila u garderober kako bi spavaća soba bila bez ormara, a to mi baš odgovara. Kuhinjski deo je spojen s dnevnim boravkom, što mi takođe odgovara. Automobil više ne vozim jer je ovaj deo grada sjajno povezan sa centrom, odmorila sam se od traženja parkinga – na početku razgovora kaže Zorana, koja se sa ćerkama i unucima videla ovog leta u Hrvatskoj na desetodnevnom odmoru. Ona otkriva da njene ćerke žive u Nemačkoj i da ih zbog pandemijskih uslova ne viđa često, kao ni unuke.
Roman koji bi trebalo da objavite nastavak je vaše autobiografije, zar ne?
- To je nastavak mog prvog romana „Ukus greha“, koji jeste autobiografski. Drugačiji je od prvog dela, jer ne opisuje lud period mog života u inostranstvu, kao u prvoj knjizi, gde sam ludovala i živela kao kraljica uz bogatog čoveka. Drugi deo opisuje drugi deo mog života. U novom romanu „Razotkrivanje“ prikazujem sebe kao drugačiju osobu u ovim godinama. Čak sam i ja iznenađena (smeh).
Da li ste bili u iskušenju da se ponovo udate?
- Imala sam nekoliko ozbiljnih ponuda za brak, ali mislim da je svaki brak isti. A sudbina je ono što mora da se desi i sigurna sam da je moj prvi brak sudbinski i da je morao da se dogodi da bismo dobili decu. Šta će meni sad neki čovek s porodicom i obavezama? Ne treba mi uopšte.
Koliko je sve što vam se desilo u prvom braku u vama oblikovalo mišljenje o toj instituciji? Pre svega mislim na prevare.
- Telesne prevare ne smatram prevarama, mada mi ljudi kažu da zbog toga nisam normalna. To je trenutak slabosti, iskušenja, želite možda i sebi da dokažete nešto, da vidite da li ste nekom drugom atraktivni ili interesantni. Tako da ja prevare bivšeg supruga nisam smatrala prevarama. Imala sam fenomenalnog i divnog muža, još uvek smo u sjajnim odnosima. Odaću vam nešto: čak smo razmišljali da ponovo živimo zajedno, razgovarali smo o tome, ali mislim da posle onoliko godina razdvojenosti to ne bi bilo dobro. To nije zbog ćerki, one su odrasle i imaju svoje živote. On ne želi da se vezuje ni za koga, mada je imao veze posle mene, ja ne želim da se vežem ni za koga niti da živim s nekim, to mi nije potrebno. Onda smo mislili da, pošto se najbolje poznajemo, a u našim godinama seks i nije više toliko bitan, već razgovor i razumevanje, da počnemo zajednički život. Dobro, videćemo, možda će i biti u budućnosti. Najviše što meni smeta u toj varijanti jeste ideja da bih morala da se vratim u Nemačku. Ne bi moglo lako ni da se živi na dve relacije – nije to kao u priči Suzane Mančić, budući da je Beograd–Atina kratak direktan let, ovde bih morala da presedam, jer on živi na severu Nemačke. Ali ako nekoga volite i nešto mnogo želite, mogu se podneti neke žrtve. No, o tom – potom. Ne znam šta će se desiti niti želim da razmišljam o tome.
Muškarca nema trenutno na vidiku? Nema inspiracije za pisanje u tom segmentu vašeg života?
- Uvek ima, jer imam mnogo udvarača. Gde god da odem, udvaraju mi se muškarci, čak i preko društvenih mreža. Juče sam dobila u inboks jednu bračnu ponudu. S neba pa u rebra. Napisala sam tom čoveku: „Ju, šta vam je“. Ne znam ni kako izgleda, svi danas stavljaju lažne fotografije.
Pre tri godine imali ste moždani udar i posle toga depresiju. Kako ste je prevazišli?
- Imala sam veoma tešku depresiju, uzimala sam i lekove za to stanje. To je bio strah i bojazan da li ću moći sama da funkcionišem, jer mi je cela leva strana tela bila oduzeta. Bila sam veliki borac, radila sam vežbe i nosila sam tada štap. Pomoću njega sam hodala, a onda sam ga jednog dana samo bacila. Bila sam u banji i oprostila sam se od njega, zahvalila sam mu što mi je bio dobar prijatelj ali sam mu rekla: „Nećeš mi više biti potreban“. Nije me odmah posle toga prošla depresija, jer sam ja vrlo specifična. U bolnici sam ležala tri meseca, nisam se negovala, kosa mi je bila u lošem stanju, a ja sam žena koja voli da bude uvek doterana – sve je to imalo uticaj na moje stanje. Čim sam izašla iz bolnice, kući su mi došle manikirka, pedikirka i frizerka. Onda sam opet bila stara Zorana. Lekovi su mi pomogli, ali je u mom slučaju bila jaka volja. Lekove sam bacila kada sam počela da izlazim i da se družim s ljudima. To me je vratilo u život. Nema svako to u sebi, snagu volje, i ko nema, trebalo bi da u tim situacijama ide kod psihologa.
- Da, Živimo na Balkanu, ljudi ovde ne govore glasno da idu kod psihologa. Kao da je sramota da budeš u depresiji. S druge strane, bavljenje lajfkoučingom smatram glupošću i nikada ne bih išla kod nekog stručnjaka za lični razvoj koji je završio kurs – već kod nekog ko je završio psihologiju.
Da li ste nežna majka, kakav odnos imate s ćerkama?
- Bila sam majka Hitler, vrlo stroga, znao se svaki red u mojoj kući. Moja starija ćerka je na mene, deca su joj toliko vaspitana da sami ujutru nameštaju krevet, usisavaju svoje sobe, postavljaju sto, nema mobilnog niti igrica. Mnogo čitaju i idu na sport, često idu u pozorište.
Da li vam je to što ste ekstrovertni i vrlo direktni pomagalo ili odmagalo u životu?
- Nije uvek pomagalo, ne vole ljudi da im se sve kaže u lice. Nekada sam bila mnogo direktnija, a onda sam s vremenom naučila način da ne povredim nekog. Zbog te moje direktnosti nisam gubila prijatelje, ali sam imala problema na poslu u Nemačkoj jer sam bila previše otvorena.
Komentari (0)