Severina i Milan Popović 22 meseca borili su se za starateljstvo nad sinom Aleksandrom (9). Presuda je konačno odredila da će dečak dve nedelje boraviti sa majkom, a dve nedelje sa ocem.
Neposredno pre nego što je odluka suda donesena,Milan Popovićdao je intervju za "Srpski Telegraf" u kome tvrdi da Severina nije bila baš tako brižna majka, kakvom se predstavlja. Sada, kada je njen sin konačno pored nje, oglasila se i Seve i javnost napokon uputila u svoju stranu priče.
Za "H-alter" Severina je o odnosu sa Milanom Popovićem govorila od početka njihove veze pa do danas, otkirvši sve ono što javnost do sada nije mogla ni da nasluti.
Kada se u jeku svoje popularnosti udala za Milana, Severina nije skidala osmeh sa lica, ipak, otkriva da je problema bilo već na samom početku.
- Već od početka, ali to nisam shvatala. Jako se razlikovao od svih koje sam do tada upoznala, i to mi je bilo zanimljivo. Ubrzo sam videla da mu je znanje oskudno, da puno toga ili ne zna ili ne želi reći, a ono što kaže da temelji na predrasudama i na praznovjerju. A najteže mi je palo to što sam shvatila da on izbjegava bliskost i da je okružen zidovima koje ne mogu preskočiti. Pogrešila sam što se nisam prie oprostila od njega. Nakon četiri meseca otkrila sam da sam trudna, što me je istovremeno obradovalo i zabrinulo. Obradovalo me jer sam želela biti majka, a prestrašilo jer sam razmišljala o spoznaji da nas dvoje pripadamo potpuno različitim svetovima. Pitala sam se kako će taj čovek koji ne pokazuje ni najmanje empatije, izbegava bliskost, koji je krut i praznoveran biti roditelj - otpočinje ona svoju stranu priče.
- Kako će sve to delovati na psihički rast i razvoj našeg djeteta? Uprkos svemu tome, počela sam se tešiti i zavaravati, kao i mnoge žene, da ću ga promeniti. I ovom prilikom želela bih poručiti ženama koje u ovome prepoznaju svoju vezu da odustanu od te zablude. Niko nikoga ne može promeniti, osim samoga sebe. Shvatila sam da sam ja samo njegov projekat. S druge strane, užasavala sam se pomisli da naše dete raste bez oca. I te dve moje strane su se izmenjivale. Svesnost i zablude. Zabluda je bila i to što sam ga opravdavala objašnjavajući sebi da je to posledica njegova odrastanja, da je takav zato što je dete razvedenih roditelja - rekla je, a onda otkrila:
- Zbog mojih godina lekari su odlučili da se porodim carskim rezom, a on im je pretio da će ih tužiti jer se njegova deca smeju rađati samo prirodnim putem. Sada sam svesna koliko sam već ušla u ulogu njegove žrtve, prilagodila se zlostavljanju kao što to mnoge žene čine, jer sam se i dalje zavaravala da će ga rođenje deteta promeniti, da će snažno uticati na njega u pozitivnom smislu. Verovala sam da će ga, uz moj napor, dete motivisati da postane odgovoran roditelj i partner.
Kada se Aleksandar rodio, usledio je još veći šok za Severinu.
- Prva stvar koja me nadalje zgrozila bila je što je rekao da neće dopustiti da novinari slikaju dete ako ne plate najmanje 50.000 eura. Zbog toga sam se iskrala iz porodilišta noću i smestili smo se u stanu koji smo privremeno tada delili. Stan nas je dočekao izlepljen plutom i „ukrašen“ crnim kamenjem da nas zaštiti od podzemnih voda, u skladu s njegovim praznoverjem. Govorio mi je da on nije čovek koji pristaje na kompromise. Pojavio se sa doktorkom kineske medicine. U skladu s njenim mišljenjem, naredio mi je da četrdeset dana budem s detetom kod kuće i zabranio svaki izlazak. I opet nestao.
Nakon četrdeset dana se pojavio i odveo nas u Beograd, gde će mi se samo pojačati sve ono što već osećam. Ali ja još uvijek, kao žrtva zlostavljanja, gajim nadu u njegovu promenu. Vreme je pravoslavnog Uskrsa, uključujem se u pripremu proslave i, da bih pokazala svoju silnu želju da se zbližimo, okupljam njegovu raštrkanu porodicu, njegove gatare da mu ugodim, ali on je zbog toga sve više besan. Sljedeće jutro on nestaje. Ostajem sama i dojim dete puna straha da ne pogrešim i ne poremetim njegov raspored u stanu jer na svaku takvu mogućnost imam iskustvo da on pobesni. Dolazim k sebi. Ne želim živeti u strahu s čovekom koji nema osećaj za mene niti za dete i šaljem mu poruku da moramo razgovarati o budućnosti našeg deteta, a on mi odgovara da je o tome trebalo pre razmišljati, pre nego što sam otvorila svoja pogana usta. Vraćam se u Zagreb.
Dete ima dva mjeseca, moja teskoba sve više raste kao i bol pri pomisli da dete raste bez oca. Vodila sam unutrašnje monologe, uveravala sebe i dalje da je promena moguća, propitivala se je li u pitanju moj ego, jesam li ja dovoljno dobra za njega. Kasnije sam shvatila da je to tipično za žrtve nasilja. On je prekinuo svaki kontakt sa mnom, pa time i s detetom, nije mi odgovarao ni na pozive ni na poruke. Pozivala sam ga da dođe da vidi dete, molila ga da dođe na krštenje deteta u Rijeku. Meseci su prolazili. I dalje sam pokušavala potaknuti emocije kod njega, izveštavala ga kada je detetu izrastao prvi zub, izražavala žaljenje što nije bio s njim kada je prohodao i izgovorio prvu riječ. Na sve to on uopšte nije odgovarao.
I kada sam posle krštenja Aleksandra, na kom se nije pojavio, videla da na televiziji priča o meni i našem detetu kao da nam cvetaju ruže, shvatila sam da je njemu samo bitno da ostavi utisak. Gotovo dva meseca kasnije poslom dolazim u Beograd. Dete je imalo devet meseci, a tatu je do tada videlo samo nekoliko puta. Uprkos svemu, bila sam srećna da se sretnu jer ako je ito pobornik ravnopravnog roditeljstva, to sam bila ja. I svaka sitnica s njegove strane kod mene je budila nadu da će Aleksandar rasti i uz oca. Tada još nisam znala da će kasnije izneti svoje mišljenje na sudu kako detetu nije potrebno prisustvo oca do njegove prve godine života - istakla je ona svu bol koju je tokom devet meseci odrastanja svog sina osećala.
- I dalje sam se klackala između razuma koji mi je govorio da treba sudski rešiti tu situaciju i iluzije da ću se s njim dogovoriti i da nećemo izazivati traume dijeta našim neslaganjima. Onda mi je napisao ono javno ljubavno pismo, i opet sam poverovala u svoje iluzije. Stalno sam ga opravdavala u silnoj želji da dete ima oca. Kad god bi se javio i hteo videti dete, ja sam mu to omogućavala s radošću i nadom da će to pokrenuti stvari među nama nabolje. S tim na umu, u proleće 2013. prihvatam otići s detetom k njemu na Kipar. Taj boravak nije uspio pomiriti naše razlike uprkos mojim očekivanjima. Bio je ispunjen teškim svađama i njegovim ponižavanjem. Zbog radnih obaveza sam morala u Dubrovnik, a dete ostaje na Kipru s njim i mojom mamom. Tri dana kasnije on dolazi s detetom u Dubrovnik i preti mi da će mi ga oduzeti, uništiti mi život, uzeti predstavnicu za medije. Tada prvi put spominje samostalno starateljstvo i vidim sve jasnije na šta je on sve spreman. Paralisana od straha da bi ga mogao zauvek odvesti u Srbiju nisam se saglasila da dete odvede na sedam dana. Ponudila sam mu da dođe u Split i tamo bude s detetom, koliko god dugo želi. On je to odbio.
Čak i danas tortura se nastavlja, priča Severina za "H-alter":
- najgori period u životu bio je od maja do oktobra 2014. Dete je malo, dok je s njim ne da mi ga na telefon, pre svakog nastupa mi šalje desetke uznemirujućih e-mailova koji počinju s: „Brižna majko“. Slične ironične, sarkastične i uvredljive poruke dobijam tako svih ovih godina.
Komentari (0)