Duško Pijetlović, koji se prethodne sedmice na najbolji način, novom zlatnom medaljom, oprostio od reprezentacije, otkriva za „Story“ zbog čega život vrhunskog sportiste nije lak, koliko su njegova supruga Marina i sinovi Petar i Stefan podnosili zbog njegove karijere i koji su mu planovi za budućnost.
Pogled sa balkona Gradske skupštine u Beogradu dok su pod njim hiljade zahvalnih navijača ostaje dostupan samo onim baš najboljim sportistima, onima koji donose zlato. A gde to onda svrstava vaterpolistu Duška Pijetlovića (36), čoveka koji je na pomenutoj terasi maltene domaćin a ne gost? Mnogo je zlata svojim talentovanim rukama Duško morao da „iskopa“ da bi se mogao pohvaliti takvim raritetom, a danas se skromno osvrće na taj podvig, kao da ni sam još nije do kraja svestan onoga što je postigao tokom reprezentativne karijere koju je upravo na tom balkonu i okončao. I šta je, pored sugrađana, s njega mogao da vidi? Nazire li se odatle pravac u kojem će se kretati njegova budućnost, kakvi motivi ga inspirišu na nove životne pobede i gde je u svemu tome porodica koju smatra zlatom vrednijim od svih. Otvoreno smo razgovarali s Duškom koji u ovoj specifičnoj fazi života i karijere i sam traga za odgovorima.
Koji vam je ovo balkon po redu?
- Ne znam (smeh). Prestao sam da ih brojim, ali Maja Ognjenović je to lepo rekla, s vremenom na njemu postaje samo teže, nikako lakše. Mnogo nam svima znači podrška ovog naroda, da nema nje, mislim da ne bi bilo ni ovakvih uspeha. Podršku osećamo svuda, ne samo po novinama već i kada sednemo negde u kafić, vidimo kako nas ljudi gledaju. Hvala svima od srca -
Da li biste voleli da se jednog dana na balkon popnete i kao selektor?
- Znate šta je tu problem, život trenera je samo nastavak života jednog profesionalnog sportiste koji, verujte, nije tako sjajan kao što izgleda, najviše s porodičnog aspekta. Da nemam porodicu, verovatno bih drugačije razmišljao i onda bi došla u obzir i ta mogućnost, ali da poput sportiste nastavim da se selim, menjam gradove, to ne bih želeo dalje da priuštim svojoj ženi i deci. Ima i toga da treneri trpe daleko veći pritisak nego igrači, ali hajde da sačekamo da prođu još tri godine pa ću videti šta bi mi valjalo činiti -
Osećate li da je vaša porodica mnogo trpela zbog vaše karijere?
- U suštini, jeste. Otkako nam se rodilo prvo dete, promenili smo tri države i nijedna od tih promena nije bila laka ni za suprugu, ni za mene, a pogotovo ne za decu. Zato mi je sada drago što sam se vratio u Beograd, oduvek mi je bila želja da se tu nastanim, ustoličim na neki način, jer najviše mi prija ova sredina. Uostalom, verujem da je želja svakog sportiste da igra u svojoj državi, gde stalno može da govori svojim jezikom.
Proslavili ste osam godina braka sa suprugom Marinom, koliko je izazova ona podnela tokom vaše karijere?
- Naše žene, žene sportista, trpe mnogo. Nezgodno je pričati o tome, ali zaista trpe velike promene. Kada negde odemo, mi imamo organizovane treninge, utakmice, klubove, sve nam je obezbeđeno. A one tamo nemaju nikog osim nas. Nemaju drugaricu, nikoga s kim bi popričale, osuđene su na život sa decom, na neki novi život, nove uslove. Zato sam mojoj Marini beskrajno zahvalan i ona to zna, jer je herojski iznela sve to, a pritom nikada nisam dobio nijednu primedbu zbog toga, nikada se nije žalila. Izuzetno smo složni kao porodica, što se najbolje vidi i na tome -
Komentari (0)