Ćerka Madlene i Filipa Ceptera studira psihologiju u Londonu, miljenica je svojih roditelja i neverovatno je lepa...
Madlena Cepter (74) živi u Monaku dugi niz godina, ali je isto tako “na svom tlu” u Parizu, Beču, Milanu… Supruga Filipa Ceptera, čiji je zaštitni znak dobrodušni osmeh, ipak je srasla sa svojim rodnim Beogradom. Njen suprug, urođenom energijom i velikom poslovnom kreativnošću, izgradio je svojevrsnu imperiju biznisa na svetskom nivou, dok je Madlena ugradila celu sebe u kulturno-umetničko stvaralaštvo u Srbiji. Mogli bi oni da se okrenu sebi, svojoj ćerki Emi, koja studira psihologiju u Londonu, i svojim zadovoljstvima, da predahnu i prepuste se uživanju u onome što su stekli i postigli. No, Filip Cepter neumorno istražuje, kombinuje, osvaja, nastavlja uspešan hod po zvezdama krupnog biznisa u više od 60 zemalja, dok njegov supruga, umetnički pregalac, uporno i dalje bdi nad svojim ostvarenjima od kapitalnog nacionalnog značaja. Bivša profesorka književnosti, odnegovana u porodici u kojoj se cenila umetnost i u kojoj su međusobna ljubav i ljudskost bile osnovne vrline, našla je u Filipu čoveka istih humanih poriva. Razumevanje, saosećanje, nesebičnost – to su reči koje prate njih dvoje u gotovo svim prilozima u medijima, posvećenim njihovom uzornom braku i zajedničkim stremljenjima.
– Tu nit prepoznajem u svojim porodičnim korenima. Još od detinjstva sam volela da drugima pričinim radost i, kao i uvek, u tome sam imala podršku moje drage majke. Najvažnije je moći saosećati. S vremenom je to postala moralna matrica mog odnosa prema ljudima. Imala sam sreću da u svom suprugu pronađem čoveka koji u sebi nosi iste moralne vrednosti. A život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo – reči su gospođe Cepter.
story
Pandemija virusa nije osujetila njene planove. Madlenine inicijative, realizovanje ideja, istančani kriterijumi, finansijsko ubrizgavanje snage, održavaju i unapređuju rad Opere i teatra “Madlenijanum” – prve i jedine privatne operske kuće u Evropi, Muzeja “Zepter”, aukcijske kuće “Madlart”, izdavačkog preduzeća “Zepter Book World”, kao i druge akcije i paralelne poduhvate. Takođe, njena ruka uvek je pružena nadarenim pojedincima i grupama koje treba podržati. “Dobrotom, lepotom, umetnošću, darežljivošću., graditi bolji, čoveku primereniji svet” – ovaj niz sadrži motiv svega onog čemu stremi Beograđanka velikog entuzijazma.
Da li ste se umorili od svih tih silnih poduhvata?
- Nemam prava na umor ni vremena da se odmaram. Aktuelna pandemija me je, doduše, dosta odvojila od tekućih obaveza, ali ne i od smišljanja, predviđanja, planiranja budućih poteza, od razgovora i dogovora sa saradnicima i umetnicima koji su trenutno angažovani u realizaciji novih scenskih projekata. Pandemija će proći, a onda kulturne ustanove, naročito pozorišta, moraju širom otvoriti vrata, dočekati spremno ljude željne umetnosti, nadoknaditi im dugo vreme izolacije i straha.
Na pomolu je novi izazov, poduhvat koji pripremate daleko od javnosti. O čemu je reč?
- Reč je o “Arthausu”, koji će biti moj legat. U neposrednoj blizini naše kuće na Dedinju, u adaptiranoj zgradi od 6.000 kvadratnih metara, početkom iduće godine biće postavljeni muzejski artefakti – slike, skulpture, umetnički rariteti, mnogo od onoga što sam tokom života prikupila i što želim da bude na uvidu svima u Beogradu i onima koji posete naš glavni grad. U “Arthausu” će scenskim i muzičkim umetnicima biti na raspolaganju poseban prostor za različite performanse, za promocije mladih stvaralaca, za sve ono što se bude uklopilo u stroge kriterijume programa. Moja želja je da “Arthaus” bude trajni beleg mog svesrdnog ulaganja u kulturni život mog naroda, neka vrsta spomenika i široko upotrebljivog prostora koji će živeti u budućnosti.
U jednom intervjuu rekli ste da ste kao profesor učili đake da neguju nadu u bolje sutra i da veruju u sebe. Da li iz današnje perspektive smatrate da je nada važna?
- Nisam uvek bila ono što sam danas. Prešla sam dug put traženja sebe, ozbiljnog rada, prošla sam kroz razna iskušenja i probleme. I uvek me je nosila nada da će se stvari promenti, da posle svake oluje grane sunce. Vedrina, pozitivan odnos prema životu, upornost, rad, bliskost s ljudima, empatija, to je ključ opstanka i ličnog napretka. Porodica je, recimo, oslonac, izvor snage. Ali svako mora da nauči životnu mudrost strpljenja i trpljenja, da oseća damare svojih bližnjih, da se ponekad odrekne nečega zarad boljitka bliskog bića, da zna da su samopregor i požrtvovanje neophodni da bi se ostvarila nada o kojoj smo govorili.
O ćerki Emi Madlena je ovako govorila:
Privatna Arhiva
- Ema je ušla u naše živote jednog decembarskog dana 2000. godine i odmah se ugnezdila u naša srca.
Komentari (0)