Slađa Alegro spontani pobačaj je imala nekoliko puta pre nego što je na svet donela devojčicu Milu koja je obrisala sve njene neuspehe i životu dala smisao.
Slađa Alegro o spontanim pobačajima je u javnosti govorila otvoreno, iako joj nije bilo lako da taj deo svoje intime izloži medijima. Nije tajna da se za majčinstvo borila kao lavica, i u toj borbi na kraju izvojevala pobedu.
Borba za dete je dugo trajala i taman kada je počela da gubi svaku nadu jedna žena je bila njena dobra vila i pomogla joj najviše od svih stručnjaka i babskih saveta. Ona joj je pomogla da ostvari svoju životnu želju.
Za njenu najveću sreću, ćerkicu Milu najzaslužnije je folk zvezda Seka Aleksić.
- Seka mi se našla kada mi je bilo najpotrebnije. Poslala me je u jednu kliniku, koja je njoj pomogla da se ostvari kao majka. Dosta mi je pomogla i svojim savetima, kao i na svaki drugi način. Da je nisam poslušala, verovatno ne bih danas imala Milu, smisao mog života - počinje priču Slađa i dodaje da je njena ćerkica začeta prirodnim putem:
- Ljudi misle da sam imala problem sa žačećem i da sam išla na vantelesnu oplodnju, ali to nije tačno. Ja sam mogla da zatrudnim, ali sam imala problem da iznesem trudnoću. Taj deo je kod mene bio problematičan.
Nekadašnja pevačica "Alegro benda", od koga je i zadržala nadimak, kaže da nije imala problem da javno govori o svojoj borbi za potomstvo:
-Nikada nisam krila da sam imala spontane pobačaje. Želela sam da pričam o tome jer sam znala da ću tako pomoći drugim ženama.
Slađa dodaje da u trudnoći nije pazila šta jede, pa se dosta ugojila:
- Baš sam bila debela! Imala sam 82 kilograma, što je baš mnogo na moju visinu. U trudnoći sam se opustila jer sam išla ka ostvarenju najveće želje i za sve ostalo me je bilo baš briga. Jela sam dnevno i po 300 grama čokolade, kao i razne "fast fud" obroke. A to je ostavilo traga na mojoj figuri. Dok sam bila trudna nisam ni mislila o kilaži, ali kada sam se porodila, nije moglo sve to lako da nestane.
Gubitak roditelja je velika tragedija
Slađa je ispunila sve svoje snove, ali postoji nešto što je izjeda i sa čim ne može da se pomiri.
- Nedostaje mi tata Žuća... On je bio moja najveća podrška u životu. Preminuo je 2016. godine i ja sa tim ne mogu da se pomirim. Ljudi kažu da je gubitak roditelja jedna ozbiljna tragedija i da te rane nikada ne zacele. Nekako se trudim da tata i dalje bude sa nama i stalno pričam o njemu i prisećam se raznih anegdota. Najviše žalim što nije stigao da upozna svoju unuku Milu, jer znam koliko bi ga ona usrećila.
Detinjstvo sam provela na selu sa babom i dedom
Dok je pričala o Milinom odrastanju i interesovanjima, naša sagovornica prisetila se i svog detinjstva:
- Moja prva asocijacija i pomisao na taj period su baba i deda, koji su odgajili mene i moju sestru Sandru. U Bogovađi se rodio moj otac, a ja sam tamo provela najlepše dane u detinjstvu. I dan - danas kada neko pomene to selo, ja se naježim i obuzme me neka toplina. Dosta se moje odrastanje razlikovalo od ovoga modernog doba u kojem se sasvim drugačije živi. Žao mi je što današnja omladina silno želi da preskoči detinjstvo i odmah poraste, jer smatram da je taj period života veoma važan za svako dete.
Slađa se nije puno isticala u školi, ali tamo je spoznala svoj talenat za igru i muziku.
-Tokom školovanja sam i otkrila talenat za pesmu i igru. Godinama sam se uspešno bavila folklorom, a pred kraj srednje škole sam počela i da pevam. Svi koji su tada pomislili da će muzika biti moj životni poziv nisu pogrešili. Posle svake probe folklora sa društvom sam se okupljala u Domu kulture i pevali bismo uz gitaru ili harmoniku. U tom periodu su me svi zvali "ćera", i stalno su me gurali na scenu:
- Hajde, ćero, ti nešto da otpevaš, treba nam da popunimo program na priredbi.
-I tako sam počela da nastupam kao solista i bilo mi je lepo. Moj otac je sve te nastupe snimao na VHS kasetama i čuvao ih. Imam dosta i fotografija kako u narodnoj nošnji pevam pred publikom. Folklor je bio i ostao moja ljubav. I sada odlazim na koncerte kulturno-umetničkih društava i uvek se u publici isplačem jer se setim dobrih starih vremena.
Čim je ozbiljnije počela da se bavi muzikom, znala je da može da se oprosti od škole.
- Upisala sam Višu školu u Beogradu i istovremeno počela da nastupam. Međutim, posle šest-sedam meseci shvatila sam da to neće ići tako lako. Tada sam presekla i izabrala svoju najveću ljubav - muziku. Znam da nisam pogrešila jer ja bez pesme ne bih umela da živim. Prvi ozbiljniji nastup imala sam u Obrenovcu, na platou između kafića, gde se u to vreme izlazilo. Pevala sam sa još trojicom kolega. Sećam se da sam imala veliku tremu. Nekoliko dana pred nastup vežbali smo po kućama kako bismo što bolje zvučali. Pevala sam stranu zabavnu muziku, bez obzira što to baš i nije nešto što privatno volim. Ali zahvaljujući tom repertoaru dobila sam poziv da pevam u grupi "Frenki", koji sam vrlo rado prihvatila. Želela sam da vidim kako funkcioniše taj muzički svet. Imala sam sreću da snimim dva albuma u onim teškim devedesetim godinama. U grupi sam stekla dobre prijatelje i sarađivala sa najboljim producentima, od kojih sam mnogo naučila. Napravila sam sebi odličnu podlogu da danas budem pevač kakav jesam - objašnjava Slađa za "Informer".
Komentari (0)