Vanja Bulić za "Story": Moj unuk Todor bi razveselio i najvećeg mrguda

Vanja Bulić (73) čuveni novinar koji godinama niže bestselere, ima nekoliko novina u životu. Njegov beogradski dom nedavno su napustili mlađi sinovi pa je ostao sam sa suprugom, kojoj je beskrajno zahvalan jer je uvek imala razumevanja za njegov posao.

Malo pre toga, usled pandemije zbog koronavirusa, Todorov deda je Beograd zamenio Zlatiborom, te su dani u izolaciji učinili da svoj novi roman "Savin osvetnik" ranije završi i objavi. Tema romana je zločin, a Vanja nam najpre govori otkud u trilerskom žanru ljubavna priča.

– Neuzvraćena ili izneverena ljubav najčešći su okidač za zločin. U mom romanu jedan ljubavni trougao je povod da se ispriča storija o devedesetim godinama i posledicama tog vremena koje nas i danas prate. Roman počinje misterioznim ubistvom samostrelom ministra odbrane u njegovom kabinetu. Pored ubijenog ministra ostavljena je mala ikona Svetog Save. Sutradan u isto vreme, ubijen je na istovetan način jedan jeromonah u svom dvorcu na Avali. I opet ikona Svetog Save. Šta povezuje ova dva ubistva? I eto priče o triler vremenu u kome živimo. A svaki triler ima neizvestan kraj.

 I vaš stariji sin Dušan objavio je roman. Šta je tematika njegove knjige?

– Dušan je napisao roman “Crni hrast”, čija tematika zadire u dva veka. Roman je obojen slovenskom mitologijom i odslikava današnje vreme na globalnom planu, iako je radnja smeštena u Beograd. Samo na prvi pogled je mešavina žanrova, jer su glavni junaci deca. Dušan je preslikao svoje detinjstvo, dajući mu boje kojih kao dečak nije bio svestan.

 Čime se bavi Dušanova supruga?

– Dušanova lepa i pametna Jasmina je slikarka i dizajnerka i zasad uspešno dizajnira njihov zajednički život. Pošto je Dušan scenarista, našli su dodirne tačke u poslovima kojima se bave, pa imaju nekoliko zajedničkih projekata.

Pročitajte: Vanja Bulić - Život mi se promenio otkada sam postao deda

Pre tri godine oni su dobili sina, vi ste postali Todorov deda. Kako provodite vreme s unukom?

– Todor bi razveselio i najvećeg mrguda. A to znači da ja podetinjim kad smo zajedno. Trenutno usta ne zatvara. Stalno mi nešto objašnjava i prepričava priče koje mu majka čita pred spavanje. I neprestano igra uz svaku muziku, pa je teško odrediti da li će biti roker ili narodnjak. Donese mi gitaru i naredi: “Paprika”, to znači da počinje mini-koncert s pesmom “Išli smo u Afriku da sadimo papriku”. Trenutno je opsednut dinosaurusima.

Da li priželjkujete unuku budući da imate tri sina i unuka?

–  Pre nego što se rodio Dušan, kupio sam sve u roze boji, jer sam priželjkivao ćerku. Braća koja rastu uz sestru imaju bolji odnos prema ženama nego oni koji detinjstvo provedu u isključivo muškim nadmetanjima. Moji sinovi su rasli uz Nedu i Dinu, ćerke moje sestre Branke, što je bila srećna okolnost. Mogu samo da zamislim kako je bilo mojoj supruzi da živi sa četiri muškarca! Unuka bi povratila narušeni polni balans u mojoj porodici. Mada nije loše maštati o muškoj odbojkaškoj ekipi Bulić...

 Vaši mlađi sinovi, blizanci Ognjen i Ivan, napustili su nedavno roditeljski dom. Šta se otad promenilo u vašim životima?

– Ponekad me zabole uši od tišine. Onda oni ulete kao uragan u kuću i probude nostalgiju. Slađani, pored ostalog, nedostaje to što više ne kuva za petoro, već za dvoje. Sve ostalo je isto kao i ranije.

Kako najradije provodite slobodno vreme?

– Todor je poremetio ustaljeni ritam, ali su neke navike ostale netaknute. Moji prijatelji, odbojka, preferans, TV studio, pisanje nove knjige... Svi moji prijatelji potiču iz školskih dana. Rok sastav “Sidra”, čiji sam član bio šest godina, činilo je šest momaka iz jednog razreda Devete beogradske gimnazije. Tada je bilo važnije da si iz moje ulice ili moje škole nego da li dobro sviraš. Međusobno smo se okumili i po tradiciji zajedno slavimo rođendane. Prvo su to bili naši rođendani, potom rođendani naše dece, a danas i unuka. Eto veselja za celu godinu, jer su svi muzičari. A zajedničko pečenje rakije uz gitare je posebna priča.

Budući da ste u rizičnoj grupi, koja bi trebalo da se čuva, plašite li se koronavirusa?

– Pridržavam se propisanih mera, a sve ostalo je isto. Nedostaje mi pozorište. Dva pozorišna komada čiji sam autor poslednji put igrani su početkom marta. Strah koji pominjete mnoge je paralisao i uveo u depresiju. Iskreno rečeno, već 30 godina živimo u strahu zbog raznih okolnosti. Nevolja je u tome što ovaj strah proizvodi nevidljivi neprijatelj. To me podseća na film “Nevidljivi čovek”, s tom razlikom što sa čovekom, pa makar bio i nevidljiv, možeš ponešto i da se dogovoriš.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Vanja Bulić (@vanjabulic.official) дана 15. Авг 2020. у 1:47 PDT

Pročitajte: Poznati novinar otvara vrata svog doma na Zvezdari – Vanja Bulić - Kako me je supruga zaprosila

Vaša supruga Slađana, reklo bi se, s četiri muškarca u kući, imala je specijalan status.

– Pre bi se moglo reći da smo nas četvorica imali specijalni status. Deca me ponekad podsete kako sam im govorio da čuvamo i pazimo Slađu, jer ako se njoj našom greškom nešto dogodi, “možemo da zatvorimo radnju”. I priznaju da nisu odmah shvatili šta sam mislio dok sam im to govorio.

Kako se Slađana nosila sa izazovima vašeg posla?

– Beskrajno sam joj zahvalan što me trpela devedesetih godina kada sam radio u časopisu “Duga” i što me nikada nije pitala gde idem i zašto tamo idem. A bilo je to vreme kada su novinari, ako su se pošteno bavili svojim poslom, išli i na ratište.