Maja Žeželj omiljena prezenterka vesti ima na čemu da bude zahvalna.
Pored upravo takvog statusa kod publike, koja je poslednjih šest godina prati u centralnom Dnevniku „N1“ televizije, nagrađena je i ljudima koji je čekaju kada nije ispred kamere a to su dugogodišnji suprug Ivan, ćerka Lena (15) i sin Marijan (12), kao i ljubimci Bleki i Leksi koji upotpunjuju ovu savršenu sliku. Sve Majine zahvalnosti, međutim, tu tek počinju a neke od najvažnijih odnose se na priliku da u opisanoj harmoniji uopšte može da uživa.
Pre više od trideset godina preživela je tešku saobraćajnu nesreću u kojoj joj je život visio o koncu, a ništa manje dramatično nije bilo ni kada se pre ravno deset godina borila sa najtežim stadijumom sepse zbog čega je dva meseca ležala u indukovanoj komi.
Narednog meseca navršava se deset godina otkako vam se dogodila sepsa. Pamtite li to kao nešto što se desilo davno ili kao da je bilo sinoć?
– Nešto mi je daleko, a neke delove živim svaki dan. Ne samo od sepse, praktično mi se život promenio i kada sam preživela nesreću. Od tada nemam slezinu, što znači da će mi imunitet biti kompromitovan do kraja života, takođe su mi u sudaru polomljena rebra, probijeno plućno krilo, karlica polomljena na sedam mesta, zbog čega sam oba deteta rodila carskim rezom. To je svakodnevica na koju sam morala da se naviknem, ali to me nije odvelo u povlačenje ili depresiju. Tu nema „u rikverc“ razmišljanja, samo idete dalje. Jer, iza svega toga ostaje i dalje život, koji je divan. Ako ste već dobili šansu da se izvučete iz nečega bez posledica, strašno je da tako nešto pregazite.
Maja Žeželj - Do danas nije sasvim potvrđeno zbog čega sam dobila sepsu
– Njen uzročnik bila je streptokoka pneumonije, ali i dalje nije sigurno zašto sam je dobila. Pretpostavljam da je bakterija ušla u moj organizam preko ogrebotine, iako streptokoka ne ide tim putem. Nisam obratila dovoljno pažnje na tu ranicu, sklopile su se i neke druge kockice, organizam u tom trenutku nije bio dovoljno jak i odgovor je bio – sepsa.
– Nisu mi se takva pitanja postavljala, u tim trenucima sam razmišljala „čoveče, sepsa u 21. veku“. Ali nije to bilo u smislu „gde baš meni da se desi“. A zašto bi se nekom drugom desilo, a ne meni? Sreća je da sam imala snagu da se izborim sa tim stanjem. Jedino što mi nije bilo logično u toj priči je – „Zašto sad kad su mi deca još mala“. To je jedini momenat u kojem sam se uplašila. U tim trenucima, kad sam lebdela između „tamo” i „ovde” osećala sam neverovatan mir. Nekako je bilo normalno doneti odluku za „tamo”, jer je mirno, spokojno, lako… Srećom, završilo se drugačije i sada nas dvoje možemo da razgovaramo i uživamo u ovom danu.
– Zabavno i teško. Ja sam živela svoj film i sećam ga se i dan-danas, do najsitnijih detalja. Bilo je puno doživljaja i osoba, a neke ljude sam upoznala tek kad sam se vratila na “našu stranu”… Sve što se dešavalo imalo je smisla i potpuno logično bilo uklopljeno u taj moj svet koji se tih dana sastojao od realnosti i halucinacija. Nikada se nisam previše bavila time šta bi sve to moglo da znači, jer mislim da može da bude opasno ako počnete time da se opterećujete. Ne poznajem ni ljude koji su prošli kroz slične situacije, s kojima bih mogla da pričam o svemu. A ovi drugi koji nisu imali takva iskustva verovatno bi mislili da sam luda (smeh). Zanimljivo je da su ljudi s različitih krajeva sveta imali veoma slične priče. Tu je ta ista bela boja, osećanje mira i spokoja, ljudi koji se tu pojavljuju, način na koji se kreću i komuniciraju…
Kako se vaša porodica nosila s tim periodom?
– To samo oni znaju. Deca su bila mala i Ivan je gledao da što bezbolnije prođu kroz sve. Tu su bili i moji roditelji, moj brat, Ivanove starije ćerke, naši bliski prijatelji, svi oni su brinuli. Zbog dece je sve trebalo da izgleda normalno i to su maestralno uradili naši bliski i dragi ljudi. Bez njih bi sve prošlo mnogo teže i ozbiljnije. Mislim da bi s njima trebalo uraditi intervju, jer imaju iskustvo koje bi drugim ljudima značilo. Bukvalno imaju uputstvo za takve situacije.
Komentari (0)