Glumica Ana Sofrenović: Treba hodati kroz sopstveni strah
Glumica Ana Sofrenović priseća se prelomnih momenata iz svog uzbudljivog života i otkriva zbog čega se iz Londona vratila u rodni grad. Ćerkama, koje ima iz braka s kolegom Draganom Mićanovićem, život nije bio nimalo jednostavan i da im je ovo period prepun promena i preispitivanja...
Glumica Ana Sofrenović - Najpriznatija i najtalentovanija glumica u zemlji
Ta činjenica nedavno je potvrđena novom nagradom koju je dobila zajedno s kolegom Vojislavom Vojom Brajovićem za izuzetan doprinos evromediteranskom filmu.
Nagrada "Zlatni platan" na festivalu u Trebinju podsetila nas je na njen impozantan filmski opus i vrlo dinamičan dosadašnji život. Umetnica rođena u srpsko-britanskoj porodici, po sopstvenom priznanju, ne može dugo bez našeg mentaliteta. Iz braka s kolegom Draganom Mićanovićem ima ćerke Lenu i Ivu.
Nakon što je postala majka tokom bomardovanja, s Mićanovićem i ćerkom seli se u London, gde je provela tri i po godine i ostvarila značajne uloge. S Anom smo razgovarali o prelomnim tačkama u njenom životu, strahovima, hrabrosti i njenoj najvećoj motivaciji – ćerkama.
NE PROPUSTITE: ŽIVOT POPUT FILMA: Ana Sofrenović se Draganu zavetovala tačno u PONOĆ, a posle 13 godina njihov RAZVOD je potresao SRBIJU
Nedavno ste osvojili nagradu "Zlatni platan". Koliko vam imponuje kada dobijete nagrade i da li one deluju stimulišuće na vas?
- Izuzetno mi je zadovoljstvo bilo da primim ovu nagradu, pogotovu što je prva koju sam dobila za svoj ukupan glumački rad na filmu. Nagrade su jedan od najlepših podsticaja u našoj profesiji, podsećaju nas da naš rad ima vrednost i trajanje. Naravno, uvek nas podsete koliko je važno da damo najbolje od sebe jer ono što se snimi na filmu, to ostaje zauvek.
Rekli ste da vam je omiljena uloga Jelene Dobrosavljević, koja vas je na neki način i obeležila, u filmu "Ubistvo s predumišljajem". Da li je to zbog činjenice da je film režirao Gorčin Stojanović ili zbog učešća plejade nove generacije vrlo talentovanih glumaca, čiji ste predstavnik tada bili?
- Ima mnogo razloga što mi je to i danas omiljena uloga na filmu. Prvenstveno zbog samog pisca Slobodana Selenića, kome je ovo poslednji scenario i koji je uspeo da vidi samo radnu verziju filma i bio izuzetno zadovoljan. Tu je, naravno, i Gorčin Stojanović, koji je nama, mladim glumcima na početku karijere, Branki, Nebojši, Sergeju, Draganu i meni poverio ovako ozbiljne uloge. To je bilo veliko poverenje s njegove strane, ali i nepogrešiva procena po kojoj je kasnije postao poznat i u mnogim drugim svojim projektima. A sama priča s takvom snagom je prosto odzvanjala opomenom upravo u vremenima devedesetih kad je film snimljen i prikazivan. Jedan od najvećih i najhrabrijih producentskih poduhvata Ljubiše Samardžića.
NE PROPUSTITE: Ana Sofrenović o ćerkama: U današnje vreme ključno je da decu pustite da stiču iskustvo
Glumica Ana Sofrenović - Muzika je svuda oko mene
Uporedo s glumom, bavite se pevanjem. Koliko ste danas aktivni u tom segmentu vaše karijere?
- Uvek sam blizu muzike. To je deo mene na sasvim drugi način od glume. S muzikom možete da ste stalno, dok s glumom samo u timu, vrlo retko sami. Trudim se da budem aktivna kroz koncerte, kako džez muzike, tako i eksperimentalne. To su moja najveća interesovanja poslednjih 15 godina. I u to sam uložila najveći deo sebe.
One su sada u osetljivom tinejdžerskom uzrastu. Koliko je njihov uzrast "osetljiv" za vas?
- Jesu u osetljivom uzrastu, ali njihov čitav život nije bio nimalo jednostavan zbog prirode posla kojim im se roditelji bave. Mislim da su naučile na zahtevne situacije, promišljanje, strpljenje i sve ono što su morale dosta rano da neminovno savladaju uz nas i naš rad. Tako da im je ovo period koji sigurno nije jednostavan jer je prepun promena i preispitivanja, ali mislim da ih je njihovo rano detinjstvo dosta dobro pripremilo na ovu fazu.
Rekli ste da je dobro kada čovek savlada svoje strahove i nauči da se nosi s njima. Kako je s vašim strahovima i čemu su vas oni naučili?
- Život nije nimalo jednostavan ni sladak, ali je neverovatan dar, to je sigurno. Otkriti ga do kraja pod raznim okolnostima koje donosi i nad kojima nemamo kontrolu, treba hrabrosti, drugim rečima – treba umeti hodati kroz sopstveni strah, što je jedina definicija hrabrosti koju priznajem. Odsustvo bilo kakvog straha smatram neprirodnim i nezdravim, strah je tu s velikim razlogom, da nas čuva, ali ne i od samog života. I taj balans svi tražimo ceo život. Neko ga pre a neko kasnije otkrije... I nismo uvek isto hrabri u svakoj situaciji.
Komentari (0)