Viktor Savić: Žalim što još nisam postao otac

Viktor Savić, poznati glumac u iskrenom razgovoru preispituje odluke koje je u životu donosio i traga za razlozima iz kojih još uvek nije zasnovao porodicu iako priznaje da bi u njegovim godinama to odavno trebalo da se dogodi

Uputstvo za sklapanje slagalice koja bi verodostojno prikazala ko je zapravo Viktor Savić (36) sastoji se iz mnoštva zanimljivih i posve različitih delova koji čine njegovu ličnost. O njemu već godinama znamo da je uspešan i voljen glumac, poznato je da je svoju ljubav prema rep muzici pretočio u nekoliko hitova na društvenoj mreži „jutjub“ sa svojim alijasom „Njezz“, strastveni je navijač „Crvene zvezde“, pasionirani posetilac muzičkih festivala i ljubitelj noćnog provoda, ali istovremeno je i okrenut duhovnosti te ne krije da spas od brzog načina života nalazi u veri, čije dejstvo na njegov um ništa drugo ne može da zameni. Međutim, jedan deo na pogrešnom mestu tog mozaika može da naruši kompletan utisak. Poznati Beograđanin priznaje da je s novinarima često nailazio na neshvaćenost, a samim tim i pogrešne interpretacije. Da sliku o njemu ne bi i dalje sastavljali drugi, evo prilike da u iskrenom razgovoru slagalicu svog života Viktor složi sam.

Verovatno nije lako da opisanu svestranost sklopite u jednu celinu. Može li duhovnost da se pronađe na severu „Marakane“?

 Ne, tamo se to ne traži. Tamo možete da doživite spoj emocija s drugim ljudima, tamo možete da pronađete ventil, ali duhovno ispunjenje ne. Duhovnost je druga vrsta rada na sebi, to je hranjenje duše kroz knjige i druge stvari. Svetovne stvari treba odvojiti.

Pronalazite li je u ljubavi?

Uvek, naravno. U ljubavi prema Bogu, pa i u ljubavi prema ženi, sve su to stvari koje hrane dušu.

Pročitajte: Viktor Savić - Ljubav je moj najveći pokretač

 Možda će biti lakše da se delovi sklope ako krenemo ispočetka. Odrasli ste na Banovom brdu, gde i danas živite i gde ste nedavno osnovali „Teatar na Brdu“ s kolegom Andrijom Miloševićem. Kakve vas uspomene vezuju za taj kraj?

Ne verujem da postoji zdravije mesto za život u Beogradu, kraj između šume i jezera. Taj deo grada zaslužuje jedan ovakav teatar i drago mi je što smo uspeli s tim pozorištem, a svakom ko misli da je lako, samo bih rekao da proba. Pored kvalitetnog sadržaja, morate da razmišljate i o tome da napunite tu salu, takođe i da se ljudi ponovo vrate, a to nije lako.

Da li ste bili nestašno dete?

Koji klinac nije bio pomalo nestašan (smeh). Sve je to u sklopu odrastanja. Ali imali smo sreće, kada sam išao u Osnovnu školu „Josif Pančić“ na Brdu, ta škola je bila u najbolje tri po uspesima, mislim da je i danas u vrhu, tako da sam imao dobro okruženje za razvoj u pozitivnom pravcu.

 Zašto ne sumnjam da ste bili popularni u školi?

 Verovatno se može reći da sam bio popularan u okviru te moje generacije, a mislim da mi je to kasnije pomoglo da i popularnost koja je došla od glume prihvatim sasvim normalno. Voleo sam da se družim, a i danas ti isti ljudi iz osnovne čine moju svakodnevicu.

Tada ste već znali da gluma može biti vaš poziv?

To je tada bilo samo na nivou interesovanja, mislim da ne znate da ćete biti glumac čak ni kad upišete Akademiju (smeh). Ali da, pored rukometa koji sam igrao deset godina i nešto kasnije košarke, gluma me je još tada najviše zanimala. Muziku nisam posmatrao tako ozbiljno, iako je možda volim i više od glume. I danas mogu da kažem da mi je to samo hobi.

Od oca Jovana, poznatog bluz muzičara, nasledili ste naklonost prema toj umetnosti. Da li vas je on usmerio da se njom danas bavite nešto posvećenije?

 Uz mamu i tatu odrastao sam na kvalitetnoj muzici, ali izbor da se oprobam u repu bio je samo moj. Moram da kažem da me roditelji nikada nisu pritiskali oko bilo kakvog izbora, pa ni oko mog primarnog poziva, samo su bili tu da podrže šta god da izaberem. Kada sam bio klinac, možda mi je malo to i smetalo, jer su druge često gurali u sport, ali kasnije sam shvatio da su moji roditelji izabrali pravi način.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Viktor Savic (@_njezz_) дана 19. Јул 2019. у 5:22 PDT

U jednoj od svojih rep pesama kritikujete novinare, da li ste zadovoljni reputacijom kakva vas u medijima godinama prati?

Drago mi je što se bavim repom baš zato što kroz njega mogu da uputim kritiku kome god hoću, odnosno izrazim svoj stav. Mediji retko kad umeju da prenesu ono što sam zaista želeo da kažem, ali na to sam uveliko navikao. Manje-više, ne zanima me kakva je slika o meni u javnosti. Poenta je da radim na samom sebi.

 Šta vam kažu klinci koji prate vaš muzički rad?

Oni me stalno i vraćaju ka tome. Taman kad i zaboravim na rep, neko od njih me sretne i pita kad će nova pesma. Onda vidim da to što radim ipak dopire do nekoga i ima nekog smisla. Kažu da su deca danas drugačija, ali to su nekada govorili i za nas. Okolnosti se menjaju, a ljudi im se prilagođavaju. Istina, ono što današnji klinci slušaju mnogo je nekvalitetnije od onoga što je slušala moja generacija, ovi novi tekstovi se i ne razumeju. Ali mislim da za nove klince ne treba brinuti, posebno ako su tu roditelji da ih usmeravaju. Sin moje sestre, koji svakako ide u dobrom smeru, uliva mi nadu za ostatak njegove generacije.

Imate 36 godina, doživljavate li sebe u skladu s tom cifrom?

Iskreno, ne, najviše zbog toga što, nažalost, nisam zasnovao porodicu iako bi trebalo da sam u ovoj životnoj fazi to uveliko uradio. Stil života mi je takav da sam verovatno ostao dete u duši. Igram igrice, idem na žurke, naravno i radim. Još mi nije dosadilo, verovatno jer to ne radim baš svaki dan pa se uželim. Tokom korone sam dočekao da s društvom malo više igram „Counter-strike“, to me je vratilo u 2002. godinu kada smo igrali svaku noć po tri-četiri sata.

A porodica može da sačeka?

Ne mislim baš ni tako, za to je odavno bilo vreme. Kada je moj otac imao 36 godina, kao ja danas, uveliko me je spremao za školu. Sada je svaki trenutak u kojem odlučim da se skrasim, poslednji momenat za to. Mislim da bih bio dobar tata. Teše me da su se vremena promenila, te da ljudi kasnije postaju roditelji, ali ja mislim da tako ne treba da bude. Prema samom sebi sam kritičan u tom smislu, a to što muškarcima biološki sat kuca duže, ne sme da bude izgovor. Moguće je da mi se još nije desila porodica i zato što u mom okruženju ljudi mahom imaju istu situaciju kao i ja. Većina mojih vršnjaka još čeka nešto, pa valjda nije ni imao ko da me svojim primerom pogura u tom smeru.

 Da li ste se zapitali oko izbora svoje profesije kada je pandemija još jednom pokazala koliko je ona neizvesna?

 Na to se, kao umetnik, spremite još na početku. Imao sam sreću da sam primao platu sve ovo vreme, ali mogu da zamislim kako je bilo mojim kolegama koji žive od pozorišta i koji nisu primali honorare. Ali umetnošću se niko ne bavi da bi se obogatio, bar ne bi trebalo. To je neka druga vrsta hrane.

Možda se i u toj nesigurnosti krije razlog zašto na porodicu još čekate.

 Ne bi to smeo da bude razlog. Verujem da Bog ne bi dozvolio da niko ostane gladan, brine o svima bar za toliko. Ne treba čekati da budete dovoljno finansijski bezbrižni da biste postali roditelj, bar ja tako razmišljam.

Pročitajte: Emotivan Viktor Savić - Kad god sam doživljavao teške trenutke…

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Viktor Savic (@_njezz_) дана 26. Мај 2019. у 8:45 PDT

Da li bi vam trenutno veću sreću pričinilo da budete ispunjeni u ljubavi ili u roditeljskoj ulozi?

Ne mogu da razmišljam na taj način, mislim da će sve doći u svoje vreme, a samo kažem da ovo kako živimo nije normalno i da sve to treba da se dogodi što pre. A šta će biti, videćemo.

 Stižete li da sa starim drugom Vukom Kostićem odete na jedrilicu kao nekad?

Veoma dugo nismo imali priliku za to. Mi smo bliski, praktično kao braća, ali u poslednje vreme smo zbog mnogo obaveza malo razdvojeni. Nisam od onih koji se „odrode“ od nekoga ako se dugo ne čuju. Prijateljstvo ne treba da opterećuje, tako da mogu s nekim da se ne čujem mesecima i da se posle ponašam kao da smo zajedno svakog dana ako taj odnos ima čvrstu podlogu odranije.

 Kad su te obaveze u pitanju, nedavno je najavljeno da snimate film o događajima na Košarama. 

Tumačim ulogu tenkiste kome je brat na Košarama, a majka ga je poslala da ode po njega. Do sada nisam radio ništa slično, osim ako u taj žanr ubrajamo „Vojnu akademiju“ i prijalo mi je da to radim. Veća je odgovornost jer je reč o ekranizaciji stvarnog događaja, pa te heroje treba pažljivo dočarati. Deca moraju da čuju tu priču i moraju da znaju ko su, ko ih je branio. Mi u Beogradu smo ušuškani i sklonjeni od svega, ali moramo svi da budemo svesni šta su neki mladi ljudi učinili za sve nas.