Poznati voditelj i jedan od najpoželjnijih muškaraca u zemlji Slavko Beleslin, za naš magazin "Story" prvi put govorio je o novoj vezi nakon razvoda, ljubavi koja mu je nenadano ušla u život i izazovima s kojima se susreće na poslovnom planu
Tokom prošle godine, Slavku Beleslinu (46) dogodile su se dve značajne stvari – zaljubio se, a na RTS-u je počela da se emituje njegova autorska emisija “Flešbek”, čija je prva sezona završena. Međutim, nedavno u medijima osvanula je vest da ga je Iva Šiđanin, njegova bivša supruga koja je radila sa njim na ovom projektu, tužila zbog austorskih prava. Kako je Iva istakla za Blic, Slavko Beleslinje samo sebe potpisao za autora.
Povređena ovim gestom, pravdu je potražila na sudu a za domaće medije iznela činjenice koje su svih ovih godina bile zataškavane.
– Detalje u ovom trenutku ne mogu da iznosim, pošto smo praktično tek na početku. Emisija se i dalje emituje. To je projekat na kom smo moj suprug i ja radili skoro pet godina i danas se nalazimo nažalost u ovakvoj situaciji. Savim sigurno će biti prilike za neku dalju komunikaciju pošto se samo ročište i suđenje ovim putem nastavlja. Ni naš razlaz, verujte mi, nije bio tako lep kao što je to predstavljeno u medijima.
Čak i ako sva dešavanja u njegovom životu zanemarimo, jasno je da imamo dovoljno materijala za dinamičnu priču, koju počinjemo podsećanjem na rečenicu, koju je izgovorio u prošlom intervjuu za “Story”.
– “Sva moja velika životna skretanja bila su šok za sve “gledaoce mog života””.
Na pitanje da li su novosti bile šok i za njega odgovorio je:
– Šok je svako napuštanje onoga što toliko ljudi zove “zona komfora”. Zanimljivo je koliko sam puta, dok sam bio bez posla i spremao emisiju, čuo “šta ti je” i “da li si normalan”, ali kad poslušate svoju dušu i intuiciju, na kraju sve ispadne dobro. Činjenica da su u toku pripreme druge sezone “Flešbeka” najbolji je dokaz da svako ko oseća da pripada negde drugde, treba da učini tih par koraka koji ga tamo vode.
Iako je i prilikom prošlog razgovora bilo jasno da vam se na emotivnom planu nešto lepo dešava, tada niste želeli da o tome govorite. Da li je bio u pitanju “test vremena”?
- Bilo je bolje pustiti da se sve otplete onako kako treba, bez uticaja sopstvenih želja, prohteva, naučenih obrazaca ponašanja… Najlepše je i najbolje učestvovati u svakom trenutku, ali ne dirigovati životom. Em to nije moguće, em su pokušaji frustrirajući. To su neke male lekcije koje sam naučio. S druge strane, odrekao sam se bilo kakvog filozofiranja o ljubavi za medije, pa sam se dvoumio da li uopšte da govorim o emocijama. Lekcija koju sam poneo iz prethodnog iskustva je – previše priče može sve da pokvari.
Slavko Beleslin - Poljubiš, ostaviš, oprostiš i onda ti se otvori novi horizont
Koliko su stare ljubavi uticale na obrasce o kojima govorite?
- Toliko pesnika je o tome govorilo, ali ću citirati Džibonija, jer svi verovatno znaju njegov stih: “Platiće neko ni kriv ni dužan, kad ruku ti da, samo zbog toga što te na me podseća”. Stvarno je tako kod ljudi koji ne mogu da oproste. Zbog toga ostaju zarobljeni u klupku istih emocija i, samim tim, istih osoba koje privlače, pa im se dešava ista stvar. I na poslovnom i na emotivnom planu što pre treba da naučiš lekciju – poljubiš, ostaviš, oprostiš i onda ti se otvori novi horizont.
Da li ste tu lekciju naučili “radeći na sebi”, kako se danas često govori, ili spontano?
- Do ovog saznanja došao sam intuitivno, jer ako ti nešto ne ide na jedan način, probaj na drugi. Eksperimentalno sam utvrdio da je tako. Uzgred, „raditi na sebi” je jedan od najbesmislenijih izraza, uz neizbežno “ostvariti se u ulozi”.
Da li je, kad ste se upoznali, bilo uzajamnog dopadanja?
- Ne, bila je to poslovna saradnja više ljudi, gde su svi svima bili simpatični, ali se ništa drugo nije dešavalo. Ponovo smo se sreli na projektu, od kog ništa nije bilo, ali to više i nije važno, jer se desilo nešto mnogo značajnije.
Kada ste nedavno rekli: “Ranije sam mislio da je priča o podržavanju partnera čist kliše. Tek sada sam osetio šta to znači”, da li ste pomislilili da ste uvredili sve žene s kojima ste do sada bili?
- Fiziološki smo svakih sedam godina nova osoba, jer nam se sve ćelije promene, a i mentalno se menjamo. U svakoj fazi života potrebno vam je nešto drugo. Kad sam imao dvadeset dve, podrška mi i nije bila potrebna; u tridesetim je već bilo drugačije, a sada mi neverovatno mnogo znači. Sreli smo se u trenucima koji mi nisu bili nimalo laki. U stvari, podršku sam prvo osetio, još dok smo se zbližavali. Zato sam to istakao, a ne zbog bilo čega ili bilo koga drugog.
Da li ste sa dvadeset dve bili samouvereniji nego sada?
- Jesam bio mlad i lud, ali nisam bio samouveren. Nikad se ne bih vratio u te ili tinejdžerske godine. Niti znaš gde ćeš, niti šta ćeš, ni ko si, ni čemu sve ovo služi. Trebalo mi je nekoliko decenija da bih otkrio svoj put, ali mi je sada mnogo lakše i lepše.
Da li od osobe koja vam je podrška očekujete da vam bude najverniji navijač ili može da bude i tzv. konstruktivni kritičar?
- U ovoj fazi života i karijere uglavnom se svodi na punjenje jedara, dakle ono što vi nazivate najvernijim navijačem. Pre deset godina rado bih prihvatio i kritiku. U međuvremenu sam postao samom sebi najveći kritičar, pa nije neophodno da se tu nađe još jedna osoba istih sklonosti.
Slavko Beleslin- Možda bih dobio neku bolest da nisam uspeo da na kućici iskalim negativnost
Slavko Beleslinza naš magazin "Story" prisetio se zajedno a našom novinarkom i neprijatnosti na prakingu u kojoj je bio akter. Kako sitiče voditelj, sada iz ove persektive ima osećaj da se to sve dogodilo nekoj, trećoj osobi.
Kad biste pravili spisak dragih flešbekova, koji bi imali bitno mesto, naravno uz Milijanu?
- To je baš ozbiljno pitanje, koje traži vreme, ali bez mnogo razmišljanja sećam se prvog maskenbala, na koji sam išao kad sam imao šest godina i bio veoma ponosan. Pamtim pitanje “šta je svemir”, koje sam postavio tati, tuču s bratom, sve diplome koje sam dobio, prvo pijanstvo, bilo je baš veselo. Sećam se svega čega se seća Jura Stublić, pa nekoliko divnih trenutaka iz karijere.
Nisam imala nameru da pominjem “naplatnu kućicu na parkingu Beton hale”, ali moram posle pominjanja pijanstva. Da li sada, kada ste i emotivno i poslovno zadovoljni, kućice mogu da “mirno spavaju”?
- Sve je pod kontrolom, rampe su na svojim mestima, na beogradskim parkinzima se čuju samo zrikavci i razgovor osoblja (smeh). Mada imam osećaj da se to desilo nekoj desetoj osobi, verujem da je te večeri trebalo da neka energija izađe iz mene i sva sreća da je i to završeno na pristojan način. Izvinio sam se, a izvinjenje je prihvaćeno. Ko zna, možda bih dobio neku bolest da nisam uspeo da na kućici iskalim negativnost koja se u meni sakupljala, makar u podsvesti. Tada sam ja, koji sam celog veka bio “good boy” nedelju dana bio “bad boy” i – mogu reći da to nije tako loše (smeh).
- Bilo je to dragoceno iskustvo, pogotovo što se desilo par meseci pred početak snimanja “Flešbeka”, u kome se bavim ljudima koji su na ovaj ili onaj način prošli kroz medije. Kada sam ja bio taj o kome se piše, shvatio sam koliko mi, s ove strane, često ne mislimo na tuđe živote. Ti ljudi se, baš kao i ja tada, sreću s majkom, kolegama, kasirkama, a sebe gledaju na naslovnim stranama. To iskustvo mi je pojačalo empatiju prema glavnim akterima vesti o čijim životima se nakon objavljivanja često ne razmišlja dovoljno.
