Žarko Paspalj: Najgore je prošlo, idemo dalje

Ni tri srčana, ali ni moždani udar, koji se desio krajem 2017, našoj košarkaškoj legendi nisu uspeli da slome dobro poznati pobednički duh, a u prvom intervjuu po oporavku, sportista otkriva kako se oseća nakon svega što mu se desilo

- Sedeo sam u lobiju hotela u San Antoniju i pio kafu kao i svako popodne prethodnih dana. Jedini im ja naručujem dupli espreso i koka-kolu, pa je konobarica već znala šta da mi donese, nije me ni pitala. Krenuh da zahvalim, međutim, počeh nešto da frfljam. Odvratan osećaj. Ona je odmah shvatila šta se dešava, ali ja nisam. Jasno ti je da se nešto dešava, ali ne znaš šta - opisuje legenda jugoslovenske košarke Žarko Paspalj u ekskluzivnom intervjuu za “Story” nedavnu tešku epizodu u svom životu, koja ga, kako kaže, neće promeniti.

Nastavljajući da se priseća trenutka s početka novembra 2017, kada je doživeo moždani udar, slavni košarkaš objašnjava da je uzeo u ruku kafu koju je naručio:

- Onako zbunjen, krenuo sam napolje, zakoračio dva metra i prospem sve ono iz ruku. Nisam imao nikakav osećaj, nikakav bol, osim što sam se zapitao šta mi je i zašto me telo ne sluša. I onda zovem Grega i pokušavam da mu objasnim da mi se nešto dešava, ali da ne znam šta, niti mi je na kraj pameti da je to nekakav moždani udar. Ali pošto je on pametan čovek, odmah je ukapirao i Hitna pomoć bila je tu u roku od 30 sekundi. Odmah, kako sam završio razgovor s njim, čuo sam njihove sirene – prepričava naša sportska legenda situaciju koja ga je zadesila u Teksasu, dok je bio u poseti svom velikom prijatelju Gregu Popoviču, treneru San Antonija, kluba za koji je Paspalj igrao 1989, a čemu je kumovao upravo Greg.

Prvi je u jugoslovenskoj generaciji košarkaša, čija je noga kročila u NBA, i onaj koji je uvek bio spreman da preuzme rizike, ali i da ne odustaje čak i kada je utakmica izgubljena, zbog čega se rado prisećamo i one Atlante ’96. protiv drugog “dream teama” Amerikanaca. On je zlatni momak koga je ’95. u Atini cela reprezentacija slavila i čiji je snažan i nesalomiv duh, čini se, uvek bio zvezda vodilja. Taj duh i veliko srce postali su prepoznatljivi kad je reč o Žarku Paspalju. Takav duh ni zdravstveni problemi koji ga muče veći deo života nisu uspeli da slome. I kada je odjeknula vest da je Paspalj u Americi imao moždani udar, umesto da se ozbiljno zabrinu, forumaši su puni vere, bili potpuno sigurni u njegov oporavak: "Nije to ništa za njega, taj čovek je neuništiv, uzeo je još jedan trofej…”, glasili su komentari na portalima, forumima i društvenim mrežama. Da je vera i snaga nešto što i njega samog vodi kroz život, jasno je bilo i nakon prijatnog razgovora sa Paspaljem, koji smo vodili u njegovoj kući na Vračaru. Skroman, ali iskren i beskrajno duhovit, Žarko nas je naterao da se zapitamo šta nam je važno u životu i koliko smo zaista jaki, ali nas je i nasmejao do suza u pojedinim trenucima.

Kako se osećate sada i koliko vam je značila vera svih tih ljudi?

– Dobro sam sada, a naravno da je to sve lepo. Ali najviše bih voleo da se to nije desilo i da nisam zabrinuo ljude na bilo koji način. Desilo se nešto, nije bilo prijatno, to je gotovo i ovog puta imao sam sreće, i to je to. Nema tu šta puno da se kaže. Žao mi je samo što je na takvom jednom putovanju, gde je trebalo da provedem vreme sa svojim prijateljima i koje je trebalo da bude kvalitetno i dobro, mada je do tog trenutka tako i izgledalo, došlo do jedne takve situacije. To sve što se desilo je, pretpostavljam, i njima bilo veliko opterećenje, prvenstveno jer se brinu za dobrog prijatelja.

Šta je bio povod za vaš odlazak u Ameriku?

– Išao sam privatno. Bila je to dobra prilika da se poseti jedan drug u Sakramentu i drugi u Teksasu. Inače, u Teksasu nisam bio otkad sam igrao za San Antonio, praktično nekih 28 godina. Samim tim, bila je to jedna posebna vrsta uzbuđenja. Prvo što ću videti dobrog prijatelja s kojim sam stalno u kontaktu i koga ću sresti sada na njegovom terenu, tamo gde on radi i živi, a drugo, nisam mu video ni klince ni familiju dugo godina. Gregovog sina i ćerku poslednji put video sam kad su imali devet-deset godina, a sad su to ozbiljni ljudi od 38, i bio je to lep i uzbudljiv susret.

Čini se da se Greg nekako često nalazio u nekim ključnim situacijama u vašem životu...

– Ispostavlja se da se on našao u svakoj ključnoj situaciji u mom životu. I možda bi on sada rekao da to nema nikakve veze, ali meni je bilo toliko neprijatno što mi se ovo desilo, a posebno tamo, jer suštinski, svrha ovog puta bila je da vidim dobrog prijatelja i budem s njim. Pretpostavljam da bi prijatelj kao on svakako uradio to što jeste, ali to ne umanjuje osećaj neprijatnosti koji sam imao zbog cele situacije.

Da li ovakve situacije pokažu ko su nam zaista prijatelji u životu?

– Nažalost, tako je i bilo. Desila se jedna nesrećna okolnost u kojoj je on opet bio tu. Kažem, nije trebalo da bude tako, ali šta da se radi, život ima uvek svoje planove i ne možeš tu ništa.

Kako ste provodili vreme do tog trenutka?

– Mnogo lepo. Bio sam na mnoštvu utakmica, sve sam video. Uvek volim da odem u Ameriku. Između ostalog, promeniš slike, okolinu, osetiš malo neki drugi mentalitet. To je sve nakratko, vrlo osvežavajuće i lepo. I kada pričamo o košarci, to je stvarno za nas vasiona koju nikada nećemo dotaći.

Direktor KK Partizan pre neki dan pričao je o tome koliko besparica koči srpsku košarku danas.

– Sad smo razrešili formulu koja objašnjava zašto naša košarka ne funkcioniše. Kad se već priča o tome 28 godina, očekuješ da neki ljudi, ili makar neko kome je taj sport bitan, uradi nešto kako bi se stvari eventualno promenile nabolje, a pošto se 28 godina apsolutno ništa nije desilo, ni u Partizanu, ni u Zvezdi, ne znam ni kako bih to komentarisao. Očigledno da niti postoji volja niti želja da se nešto uradi na tom planu.

Mislite li da je Saša Đorđević najbolji izbor trenera?

– Apsolutno, Saša to vodi veoma dobro. On je mlad trener. Očito da mu leži ta reprezentacija i to funkcioniše sve odlično. I tu nema šta da da se dira. To nije lako.

Da li biste vi ikada prihvatili izazov tog tipa?

– Ma, ne. Da sam hteo nešto da radim, učinio bih to pre 20 godina, a ovako sam se odavno opredelio da ne budem deo toga. Volim košarku i u ovoj zemlji ljudi mnogo vole košarku i nekako se poistovećuju sa njom. Tako je bilo i pre 30 godina, tako je i sad. Svakako bih voleo da bude sve drugačije, ali ja nisam u tome jer sam tako odabrao, a mi imamo ljude koji to rade, i to veoma dobro. Imamo i Danilovića koji je predsednik Saveza, imamo i Saleta Đorđevića koji je trener.

Vas je narod uvek prepoznavao kao nekoga ko je predstavljao duh repezentacije.

– Nisam ja bio duh reprezentacije, mislim da je ona imala svoj duh. Shodno tome, tih godina su se ti rezultati i videli. A ljudi se vezuju prema nekom karakteru, neko im je manje simpatičan, neko više, ali to nema veze s time kakav je ko igrač. Svi smo mi bili dobri.

Skromni ste, ali unutrašnja snaga za vas je karakteristična, kako tokom igre, tako i u težim životnim situacijama...

– Nadam se da je tako. Posle svega ovoga nešto se nisam puno promenio, to mogu da kažem, to je istina. Volim da se družim i nikada nisam imao situaciju da me ljudi posmatraju na neki drugačiji način. Nekome ide lakše, nekome teže. Meni je to išlo lakše. Smatram da nisam zlonameran, volim da se družim i da se zezam, i možda ljudi to prepoznaju. Ne možeš da pobegneš od onoga kakav si karakter i kakva si ličnost.

Iako već jedan deo života imate zdravstvenih problema, svaki put iz toga izađete još jači. Kako uspevate da uvek ostanete isti i zadržite snagu?

– Mislim da ti u toj situaciji i nema nekog drugog izbora.

Mnogi bi na vašem mestu odavno legli u krevet i predali se, a vi nikad ne odustajete.

– Ne odustajem. Svi bismo voleli da nam je u životu sve prelepo i da nam je sve potaman, da se ne razboljevamo i radimo mnoge stvari, ali eto, nekome je tako, nekome nije. To je sve život i to je sve u redu. Idemo dalje. Iz ovoga imaš praktično izlazak na dva putića. Što kažete, da se zavučeš negde i da kažeš – ovo ništa ne valja i da se zabiješ negde u nekakvu rupu ili da nastaviš da funkcionišeš. Moraš sebi da se posvetiš toliko da ne možeš u pedesetoj godini da budeš baš krajnje neozbiljan, ali s druge strane, ne možeš ni da ne vodiš neki normalan život. Ne znam šta bi trebalo da uradim. Volim da se družim, posvetim neko vreme prijateljima i da se tu popije poneka čaša vina i da se jede neka lepa, prijatna večera, i to je ono čega se nikad ne bih odrekao.

Izgledate kao da se u vašem životu posle svega i nije nešto drastično promenilo.

– Tako je, bićemo malo oprezniji, možda disciplinovaniji u nekoj meri, ali ne vidim razloga da se tu nešto bitno promeni. Ono što moraš da ispoštuješ, da budeš iole ozbiljan zbog situacije u kojoj se nalaziš, to poštuješ, ali šta da radiš... Za dva-tri meseca ovo će biti opet jedna od situacija koju ćemo ostaviti u prošlosti i idemo dalje. Ima toliko lepih stvari vezanih za budućnost o kojima treba razmišljati, bez veze je da ih propustiš, zar ne?

Najbitnije je da ste sada dobro. Šta se dešava, idete li kod lekara, da li ste na terapiji?

– Da, ali to nije ništa. Ipak, ja sam mislio da će posledice nestati za dvadesetak dana, ali ipak će oporavak potrajati sigurno jedno dva-tri meseca, dok mi se potpuno ne vrati govor. Ima tu još nekih problema. Pre dve nedelje, na primer, bio sam na večeri kod prijatelja i bilo mi je opterećenje, jer još ne mogu da se fokusiram na razgovor kada više ljudi govori u isto vreme. Nadao sam se da sve to može preko noći, ali očigledno da treba više vremena nego što sam mislio. Do februara bi trebalo da bude kao da ništa nije ni bilo, to su prognoze lekara. Inače, u svemu ostalom potpuno normalno funkcionišem.

Ali sada zvučite odlično.

– Dobro, sad sam OK, mada još kad se probudim, malo frćkam, što bi rekli, ne mogu da potrefim poneku reč, ali mnogo je bolje nego što je bilo. To se sve vraća, tako da će biti dobro. Još ne mogu potpuno tečno da izgovorim poneku rečenicu, što bi vi mladi rekli, zabagujem ponekad, ali logoped kaže da će to sve za dva meseca biti kao što je bilo. Mislim da ću piće verovatno izbaciti i promeniti malo način života. I boca vina je u redu, ponekad, u nekoj specijalnoj prilici, ali tu da se završi, jer često stvarno nemam granicu.

U kojoj meri vam se promenio život posle moždanog udara?

– Ne mogu da kažem da se nisam uplašio u momentu kad se to desilo, ali sada je mnogo bolje u odnosu na to kako je bilo pre mesec dana i pretpostavljam da će tako biti. Makar tako kažu svi oni koji trenutno vode računa o tome.

Izgledate bolje nego ikad, čak ste i smršali.

– Tako je. Smršao sam deset kilograma. Znači, formula je – ako hoćeš da izgledaš bolje, treba da se šlogiraš (smeh). Doduše, baš i ne moraš, može i na drugi način, ali ajde, vidiš da može i ovako.

To je taj duh, počev od momenta koji je već u startu šokirao ljude, a to je da ste dva dana pošto se sve desilo odlučili da sednete na avion i da 18 sati provedete u letu da biste se vratili u Beograd...

– To je jedino što me nervira. Negde sam se ljudima popeo na glavu... dobre i iskrene prijatelje već po ko zna koji put stavljam u situaciju da se sekiraju. Imam utisak da su se ozbiljno zabrinuli i to ne sme da se dešava. Nisam ni ja to želeo, ali eto, viša sila.

Šta vas je nateralo da preuzmete toliki rizik i odlučite se na dug put u takvom stanju?

– Nisam imao razloga više da ostajem. Hitna je bila tu odmah, odveli su me u bolnicu, uradili sve što treba. Vidim ja da nije neka velika frka. I drugo, sedim tamo kod Grega, nešto frfljam i shvatim – ma idi, bre, ovo treba da si Kinez da bi razumeo šta sam ja hteo da kažem, i onda pomislim – šta ću uopšte ovde kada je sve u redu. Spakujem se i kažem Gregu: “Odoh kući, šta ću ti ja, imaš još milion problema, a ja da ti šjedim ovde po ceo dan i da zavrćem”.

Ali sigurno su vam lekari savetovali da ostanete?

– Srećom, dobro je ispalo. Greg je poslao dobrog prijatelja, lekara koji me je pratio na letu i proveo kod mene u Beogradu dva dana. Opcija je bila da ostanem tamo, ali pošto sam znao da se ništa neće desiti, dogovoreno je da sa mnom pođe čovek koji će mi biti podrška. Na kraju krajeva, ne bi me ni pustili iz bolnice da je bilo opasnosti da mi se nešto desi.

Da li je ipak postojao neki određeni strah, da li ste bili svesni rizika?

– Ne, nisam ni razmišljao o tome u tom trenutku. Samo je sve to bilo opterećenje koje sam želeo da se što pre završi. Seo sam u avion i došao, i dobro sam uradio. Na kraju krajeva, ne vidim ni da mi ovde nešto fali.

Mnogi vaši uspesi vezuju se za Ameriku. Koliko vam boravak u Americi prija?

– Volim da odem tamo. I opet kažem, da su okolnosti bile drugačije, tamo bih duže ostao i završio svoju karijeru, možda bi se i stvari drugačije dešavale. Nije bilo tako, ali i posle svih tih godina, održao sam kontakt s prijateljima i jedno vreme često sam išao tamo, ali sam poslednjih godina to smanjio i ovo je bilo predivno putovanje kojim sam očaran. Vidiš jedan potpuno nov koncept života iz ove naše male “prćije” ovde, gde smo bombardovani raznim informacijama, a kad odeš, vidiš kako ljudi drugačije funkcionišu i da imaju drugačije i bolje uslove i to je jedna dobra zemlja. Nekom se možda sviđa, nekom ne, ali meni je to tamo OK. Ne kažem da bih ostao ceo život tamo, ali taj kontakt nikada ne bih hteo da prekinem, niti sam to uradio.

Zbog čega onda niste odlučili da tamo ostanete?

– Volim Beograd i da budem ovde. Dobro je kada promeniš sredinu i vidiš neke druge slike i ljude koji ti se od srca obraduju, ali ipak ja ovde živim i rekao bih da će to tako i ostati.

Šta kažu vaše ćerke na rizične poteze na koje se povremeno odlučujete, da li ih brine vaša možda malo preterana mladalačka energija?

– Nije to baš tako. Naravno, kada su one u pitanju, na prvom mestu je iskrena briga i tu se često otvaraju pitanja – da li su to cigarete i neke druge stvari... Ne bih hteo da ispadne kao da ja ne znam šta radim, ali ne možeš da promeniš svoj karakter. Ne znam kako je to uopšte moguće promeniti. Ali, ne znam ni što bih, na kraju krajeva.

Zbog zdravlja...

– Pa dobro, nismo svi ljudi takvi.

Jednom ste rešili da prestanete da pušite, da li i sad razmišljate o tome?

– Ne da prestanem, ali vodim računa o tome koliko popušim, ali ima situacija kada sedneš s prijateljima i to povlači sa sobom ponekad i piće i duvan, ali važno je da se to drži pod kontrolom.

Prolaze prvi dani 2018, po čemu ćete pamtiti godinu za nama?

– Do jednog momenta izgledala je dosta dobro, a onda su se desile neke stvari i kada podvučem crtu, možda bi bilo bolje da se mnoge stvari nisu desile, samim tim, normalno da svi želimo da sledeća bude nešto bolja. Očekujem da će sledeća godina biti bolja i da će mi biti super. Imali smo nekih nesrećnih slučajeva, ali to se sve prebrodi i idemo dalje.