Poznata pevačica ugostila nas je u svom porodičnom domu u Staroj Pazovi tokom Božića, u kom je uživala sa suprugom Veljkom i sinom Jakovom, i otkrila detalje procesa vantelesne oplodnje koji je započela u želji da nasledniku podari brata ili sestru
Pevačica Seka Aleksić (36) prošlu godinu pamtiće po prvom rođendanu sinčića Jakova, sedmoj godišnjici braka s Veljkom Piljikićem (34), odluci da se podvrgne novom procesu vantelesne oplodnje kako bi u njihov dom stigla još jedna beba, po tome što je objavila album „Koma“, za koji je dobilna nagradu našeg lista za najbolji album godine. Sigurni smo da će se u sećanjima naći mesta i za mnoga romantična putovanja, ali i ona poslovna koja je – idući na njih sa suprugom i sinčićem – pretvarala u divne porodične ekskurzije. Delić sećanja zaslužuju i sve one tople reči, koje joj njena publika upućuje, bilo uživo ili na društvenim mrežama. Nežnošću i uspehom obojenu 2017. godinu, ispratila je, kao i tolike prethodne, na sceni. U novogodišnjoj noći nastupila je u Zagrebu, a kada smo je upitali za utiske i da li je stigla da prošeta tamošnjim ulicama, rekla nam je:
– Prve trenutke Nove godine dočekala sam uz mnogo pozitivne enegrije i dobrih vibracija. Ovoga puta nije bilo vremena za šetnju zagrebačkim ulicama, jer sam odmah posle nastupa krenula na put ka svom domu.
Da li su Veljko i Jakov bili s vama u Zagrebu?
– Veljko jeste, a Jakov je ostao kod kuće, u sigurnim rukama. Bili smo razdvojeni svega nekoliko sati.
Šta vam je doneo Deda Mraz?
– Mnogo toga što ima nemerljivu vrednost. Deda Mraz nije prestao da donosi poklone još od prethodne Nove godine. Neprestano daruje trenutke za pamćenje, poput onoga kada je Jakovu počeo da se nazire prvi zubić, kada je napravio prvi, doduše nevešt korak, kada je izgovorio prvu reč, potom drugu, treću…
Da li verujete u “moć” želje koja se pomisli u ponoć ili rituale vezane za Božić, koji se takođe rade u cilju da se ostvare želje? Koji su vam najdraži?
– Volim sve praznike i tu atmosferu, a Božić mi je najdraži. Posebno me raduju verski običaji, jer uključuju celu porodicu i čine da se dom ispuni dodatnom toplinom. Mama mesi česnicu, tata ide po badnjak, dete puzi po slami i skuplja darove u vidu orašastih plodova… Što se želja tiče, važno je snažno poželeti i verovati da će se to ispuniti, što ne znači da posle treba sedeti skrštenih ruku i samo čekati.
Nedavno ste rekli da se u vašoj kući slave i Božić i Bajram i svi drugi praznici obe religije. Da li je vera oduvek bila jedno od vaših emotivnih uporišta ili je postojao trenutak u kome se nešto desilo, pa je postala intenzivnija?
– Poznato je da sam dete iz mešovitog braka i da je to razlog zbog kog se u mom domu proslavljaju praznici obe religije. Odluka da li ćemo biti vernici ili ne, vrlo je lična, ali ja sam odrasla u porodici u kojoj se vera poštovala, što je donekle odredilo moj put u tom smislu, a kasnije sam ga sama trasirala. Oni koji su malo bolje upućeni u moj život znaju da sam oduvek bila vernik. Bilo je dana kada sam poželela da se malo sklonim od svega i pronađem mir u nekom od manastirskih zdanja, ali to ne znači da sam u tim trenucima više verovala nego u nekim drugim. Radila sam ono što sam osećala da treba, a to ću i dalje činiti kad god u sebi prepoznam tu potrebu.
Sve vere, u suštini, propovedaju ljudskost. Verujete li da se i u 21. veku dobro dobrim vraća?
– Dobro se uvek dobrim vraća, ako verujemo u to, a ja verujem. Život nas nekada stavlja pred iskušenja, pa čovek postavi upravo to pitanje ili pomisli: “Zašto mi se ovo dešava”. Međutim, pred iskušenjima ne smemo pokleknuti, već nastaviti da verujemo da se dobro na kraju uvek dobrim vrati.
Početkom godine uvek smo emotivni na poseban način, prisećamo se nekih prošlih raspusta, januara… Kad pomislite na detinjstvo i, uopšte, vreme pre no što ste postali poznati, koja sećanja su vam najupečatljivija?
– Tokom života bilo je i teških trenutaka, ali su sva moja sećanja na rano detinjstvo izuzetno lepa. Još kao devojčica bila sam veoma društvena. Nije mi bila važna samo sopstvena sreća, već me je još više radovalo ako su srećni i oni koji su oko mene. Dešavalo se da dam džeparac za nešto što je bilo potrebno mojoj drugarici, pa me mama grdi kada shvati da sam potrošila novac, a ona ne zna za šta. Tek kada bismo potpuno razjasnili situaciju, majka bi prestajala da me prekoreva.
Pamtite li trenutak ili period kada ste sami sebi rekli – Seko, uspela si, počinješ potpuno novo poglavlje života?
– Bilo je to onda kada sam zaradila prvi novac od kog sam mogla da kupim poklone za celu svoju porodicu. Kasnije, tokom života i karijere, zarada se uvećavala, ali upravo taj honorar od koga sam nakupovala prve darove za moje najmilije – zauvek će ostati poseban.
Napravili ste vrlo zanimljivu kombinaciju: niste aktivan učesnik javnog života, već se pojavljujete tek s vremena na vreme, a s druge strane, vrlo otvoreno govorite o nekim veoma intimnim pitanjima, poput vantelesne oplodnje. Da li ste granice distanciranosti i otvorenosti smišljeno određivali ili spontano?
– Najdublju intimu uvek čuvam samo za sebe. Svako od nas sam određuje granicu kada je reč o tome šta će dospeti u javnost. Vantelesna oplodnja bila je dugo tabu tema, ne samo kada je reč o medijima nego čak i u razgovorima bliskih prijateljica. Smatram da je izuzetno dobro što se poslednjih godina malo otvorenije govori o tome, pa sam rešila da i sama dam doprinos.
Da li ste se plašili hoće li ljudi shvatiti vaše motive na pravi način?
– Nekim ženama koje nailaze na poteškoće u ostvarenju želje da postanu majke potrebno je da budu bolje informisane, a nekima je dovoljan samo mali podstrek i ohrabrenje da bi se podvrgle tom zahvatu. Upravo zbog takvih žena odlučila sam da podelim svoja iskustva, uverena da će moje motive shvatiti na pravi način. Kako će ostali to posmatrati, nije me zanimalo.
Nedavno ste rekli da ćete uskoro započeti proces vantelesne oplodnje. Da li je taj trenutak nastupio?
– Naravno, želja postoji, a sve ostalo je u božjim rukama.
Da li ćete i ovog puta poverenje ukazati lekarima u Beču?
– Prošlog puta zahvat je urađen u Beogradu, a tako će biti i sada. U Beču je lekar koji godinama vodi računa o mom zdravlju, pa je bilo logično da prati i tok moje trudnoće. Nameravala sam da se porodim u Beču, jer imam dvojno državljanstvo, a tamo je moj drugi dom. Međutim, Jakov je malo poranio, pa se rodio u Beogradu. Moguće je da je zbog svega toga neko pogrešno shvatio da sam radila vantelesnu oplodnju u austrijskoj prestonici.
Koliko vremena, obično, prođe od njenog početka do definitivnih rezultata?
– Pre samog zahvata treba uraditi neophodna ispitivanja i pripreme, a to potraje nekoliko nedelja.
Praktično, u tom perodu ništa više ne zavisi od vas ili je, ipak, potreban neki poseban režim života?
– Treba živeti zdravo, ali to ne sme da postane opsesija.
Mnoge žene koje su prošle kroz taj proces kažu da igra hormona nije baš prijatna. Međutim, vi se nikada niste žalili. Imali ste sreću da ste sve to odlično podneli ili želja potiskuje nuspojave?
– Kada pomislite na cilj, ništa vam nije teško. Sve su to uobičajene pojave, s kojima bismo morali da budemo upoznati još tokom priprema. Znamo da ženama hormoni umeju da “podivljaju” i bez tog zahvata, tako da to ne bi trebalo predstavljati kao nešto što se teško podnosi.
Da li sada u tu priču ulazite ležernije nego dok ste priželjkivali prvo dete?
– I prvi put bila sam veoma opuštena, a posle tog iskustva nekako je logično da sada budem još opuštenija.
Generalno, ko je u vašoj kući realista, ko optimista, a ko uvek više strepi – vi ili Veljko?
– Veljko i ja smo realisti, ne samo kad je reč o roditeljstvu, već i inače. Majke su po prirodi predodređene da malo više strepe, ali to u mom slučaju nije preterano izraženo. Kao što tokom trudnoće nisam bila razmažena, već sam bila veoma aktivna, tako posle porođaja nikada nisam bila u situaciji da panika nadvlada zdrav razum.
U kojim crtama karaktera ili navikama ste vi i Veljko najsličniji, a za koje vam je trebalo najviše vremena i strpljenja da biste ih prihvatili kod onog drugog?
– Najvažnije je da na sva ključna životna pitanja imamo iste poglede. Ranije sam bila malo temperamentnija i nestrpljivija, u smislu da bih nešto htela odmah. Uz Veljka sam naučila da uvek izbrojim do tri.
Jednom prilikom napisali ste na “Instagramu”: “Muž i žena treba da budu kao ruke i oči. Kad ruka boli – oči plaču. A kada oči plaču – ruke brišu suze… Bože, hvala ti što mi poslao anđela čuvara!”
Koliko vam je trebalo od upoznavanja s Veljkom do trenutka kada ste pomislili da je on vaš anđeo čuvar?
– Prepoznali smo se još prilikom prvog susreta, koji je za oboje bio fatalan. Da bi brak ili veza funkcionisali kako treba, važno je da se, osim na ljubavi, zasnivaju na poverenju, poštovanju i razumevanju. Bila sam vrlo mlada kada sam se osamostalila i naučila da moram da budem jaka i kada je teško. Međutim, svakoj ženi, pa i onoj koja sebe smatra izuzetno snažnom, prija kada ima svog “anđela čuvara” i kada u muškarcu vidi pravog zaštitnika.
Ima li taj “anđeo čuvar” bar nešto zbog čega mu onako, tipično ženski “zvocate”?
– Nisam od onih žena koje “zvocaju”, to nikada nije bilo u mojoj prirodi. Iznesem svoje mišljenje, koje nije uvek isto kao Veljkovo, mada najčešće jeste, ali to posle ne ponavljam bezbroj puta.
Ne bojite se da ćete ga brojnim komplimentima navesti da “poleti” i da se uobrazi?
– Ne plašim se, jer znam da nije sklon tome. Veljko je stabilan muškarac koji sa obe noge čvrsto stoji na zemlji.
Imam utisak da ćete biti veoma ponosni ako Jakov, kada odraste, bude Veljkova “slika i prilika”?
– Sigurno, jer Veljko ima sve kvalitete pravog muškarca, supruga i oca. Radovaću se kada jednog dana moj sin usreći svoju izabranicu onako kako je Veljko mene.
Kako sada, kada je posle praznika sve još uvek mirno, izgleda vaš idealan porodični dan?
– Slično kao dan većine srećnih porodica koje uživaju u zajedničkom vremenu. Sve je podređeno Jakovu, što je sasvim logično, mada vodimo računa da ga ne razmazimo, već da izraste u vaspitanog dečaka koji će umeti da bude samostalan.
Kada ste sagradili svoj dom daleko od grada, mnogi su se začudili? Da li ste baš uvek zadovoljni tom odlukom?
– Nisam je donela naprečac, već sam na jedan tas stavila sve prednosti, a na drugi nedostatke. Kada sam zaključila da je onih prvih mnogo više, rešila sam da upravo tu sagradim kuću. Kako vreme prolazi, sve sam sigurnija da sam dolena ispravnu odluku. Ovde imamo mir koji nam je potreban, Jakov će moći da odrasta trčkarajući travnjakom u dvorištu, bez bojazni da će izgrebati kolena o asfalt. Udisaće vazduh koji je bar malo čistiji od onog u centru Beograda. Kada dođe vreme da poželi da ide u centar, moći će da stigne za dvadesetak minuta, jer je upravo toliko potrebno auto-putem od Stare Pazove do Beograda.
