Predrag Ejdus: Pobedio sam paralizu

Poznati umetnik govori o tome zbog čega nije odustao od glume ni u turbulentnim životnim situacijama ni kada se penzionisao i otkriva kakav odnos ima sa suprugom, decom i unukom, na koju je slab i zašto nikada nije maštao o holivudskoj karijeri

Legendarni glumac Predrag Ejdus (70) otvoreno je govorio o impresivnoj karijeri, u koju su stale brojne uloge u pozorištu, na televiziji i filmu. Uprkos turbulentnim životnim situacijama, koje često nisu obećavale, vrsni umetnik od glume nikada nije odustao, čak ni nakon što je 2013. otišao u penziju. Ejdus, koji je u skladnom braku s Milicom dobio dvoje dece, sina Filipa i ćerku Vanju, koja mu je podarila i unuku, na početku razgovora objašnjava čime ga profesija uporno vuče k sebi.

– Igranjem i adrenalinom. To je kao neka vrsta droge. U životu sam bio sklon poročnim stvarima, naravno ne nešto krajnje, ali se sada šalim da mi je ostalo samo pušenje i gluma. Činjenica je da je gluma jedna vrsta zavisnosti, pogotovo kada si u nju involviran celog života. Praktično 60 godina bavim se glumačkim poslom, prvo kao amater, a kasnije kao student i profesionalac. Iako je ponekad stresno i zamorno, sve prođe onog trenutka kada izađete na scenu i kada ste u, takozvanoj, javnoj usamljenosti pred publikom i otkrivate im neke svoje tajne.

U današnje vreme sve više mladih glumaca dobija uloge u holivudskoj produkciji. Jesu li pripadnici vaše generacije sanjali taj san?

– Retki su ti koji su ostvarili holivudski san. To su promili. I ranije je bilo glumaca koji su težili tome i koji su uspevali da nešto učine. Nikada nisam imao takve ambicije. Moj život je, pre svega, bio okrenut pozorištu i to je medij koji me je najviše zanimao. Televizija i ostali mediji predstavljali su mogućnost da od glume živim i da se iskažem. Znate, težiti glumi na jeziku koji nije tvoj užasno je teško i nigde u svetu ne možete proći u teatru ako imate makar i promil nekog akcenta. To je jedna prepreka, a druga je ogromna konkurencija. Naravno, neki upeju, ali to su samo trenutni uspesi. Evo, Rade Šerbedžija je tamo već dugo i napravio je relativno dobru karijeru, ali daleko od toga da je on neka velika holivudska zvezda. Imao je dobre uloge, zaradio mnogo novca, ali i sam je govorio o tome da je uglavnom igrao ruske bandite ili naučnike. Bata Živojinović snimio je 300 filmova, zatim Pavle Vuisić ili Ljubiša Samardžić, kojem su nudili holivudske uloge, ali ih je odbijao. Zašto? Pa zato što je ovde car, a tamo bi bio daleko od toga. Glumac je tamo gde mu je jezik.

Vaše uloge je gotovo nemoguće nabrojati, šta smatrate najvećim uspehom kada je o profesionalnom životu reč?

– Najvažnije mi je to što sam imao kontinuitet. Nisam spadao u grupu mladih glumaca koji su već u startu obećavali čuda. Bio sam upotrebljiv glumac koji je korak po korak gradio svoju karijeru. Naravno, sreća je i te kako važna, a ja sam imao sreće da radim s vrlo zanimljivim rediteljima.

Jeste li u životu nailazili na momente kada ste se pitali zašto ste izabrali glumu ili one kada ste poželeli da je napustite?

– U jednom periodu života imao sam ozbiljnih zdravstvenih problema i bio sam u komi. Toga se ne sećam, ali kada sam posle shvatio da ću 95 odsto ostati paralizovan, a da ću ostati živ, rekao sam: "Pa ništa. Predavaću studentima, uostalom, može da se glumi i u kolicima“. Gluma me nije napuštala ni onda kada sam bio očajan. Tada sam razmišljao da je bolje da sam umro nego što sam ostao paralizovan, ali ne zbog sebe nego zbog porodice i tereta koji bih bio mojim bližnjima. Srećom, izvukli su me nauka i odlični lekari i jedan sam od retkih koji je uspeo da preživi tu bolest.

Na koji način danas brinete o svom zdravlju?

– Stalne kontrole. Mi smo nacija koja vrlo malo značaja pridaje prevenciji i onda te odjedanput snađe neka strašna bolest koju si mogao na vreme da otkriješ na jednogodišnjim kontrolama. Sticajem okolnosti, moram da budem pod stalnom kontrolom, imam odlične lekare i družim se s njima.

Kako doživljavate godine?

– Još od mladosti pokušavam da se oslobodim straha od smrti. Nisam religiozan čovek i to mi je filozofsko, sociološko, biološko pa i psihološko pitanje. Bio sam u vrlo turbulentnim i komplikovanim situacijama, prolazio sam kroz tunel kome i znam kako to izgleda. Smatram da čovek mora da se prilagodi svojim godinama i da starost ne doživljava kao grdnu sramotu. Ona može da bude i dostojanstvena, pogotovo ako ste u dobrom socijalnom okruženju, ako ste materijalno situirani, ako se bavite nečim što volite i ako imate prijatelje. Pokušavam da ne paničim u vezi s tim. Treba da vidiš koje su ti mogućnosti i da im se prilagodiš. Ali i to je pitanje prirode i toga šta ti je dao Bog i šta su ti dali geni. Tako da sam u tom smislu relativno spokojan, naravno ne potpuno, ali zanimam se drugim stvarima. 

Kako volite da provodite svoje slobodno vreme?

– Družim se s prijateljima i porodicom, čitam i pratim šta se dešava u kulturi, posebno u pozorištu. Spadam u one glumce koji ne idu u pozorište samo da igraju nego da i gledaju. Nije mi dosadno u pozorištu.

Vaša ćerka Vanja takođe je glumica. Koliko je njoj vaš uspeh odmogao ili pomogao u karijeri?

– Predrasuda je da neko postaje umetnik samo zato što su mu mama ili tata nešto važno. U mnogim porodicama desi se da deca nastavljaju roditeljskim stopama, ali ne mora da bude tako. Ona je imala sličan početak kao i ja, u amaterskom pozorištu. Od trenutka kada je odlučila da se bavi glumom, nas dvoje smo, kada je posao u pitanju, razgovarali kao partneri, a nikada kao otac i ćerka. Pratim sve što ona radi i često imam kritičke osvrte na to. U estetskom smislu, u mnogo čemu se i ne slažemo, pa su to ponekad burne diskusije. Zaista nisam u njenoj karijeri učestvovao u smislu da je „guram“. Ona je iskusna glumica i mnogo radi, ima svoj put, talenat i svoju meru. Vrlo sam zadovoljan kako radi, naravno ne uvek, ali ona živi od tog posla i u njemu je do kraja. 

Uz ćerku imate i sina Filipa i oboje su odrasli ljudi. Sigurno je da sad u njihovom životu nema mnogo prostora da se mešate u donošenje odluka, ali koji vaš savet biste voleli da u životu uvek imaju na umu?

– Pre svega, mislim da je decu nemoguće lagati. Osnovni kredo moje žene i mene je taj da decu nikada nismo lagali i čak i kada smo imali neke turbulentne situacije u životu, nismo ništa krili. U periodu kada su oni bili u pubertetu, bile su to devedesete godine i najveća briga bila nam je da slučajno ne dođu u kontakt s drogom, a bili su u takvom okruženju. Recimo, iz Filipovog razreda troje njegovih drugara umrlo je od droge. To je bila panika, ali uspeli smo da ih sačuvamo, tako što smo vodili računa o tome s kim se druže. Ali nismo bili strogi. Podržavali smo njihove igrarije i nestašluke. Na Filipa sam vrlo ponosan, jer je otišao putem nauke i sve je postigao sam. On je u oblasti međunarodnih odnosa i političkih nauka, magistrirao je u Londonu i Parizu, doktorirao u Beogradu, dok je postdoktorske studije završio u Bristolu.

Sa suprugom Milicom u braku ste duže od 40 godina. Kada je reč o porodici i vašem profesionalnom životu, zbog čega joj odajete najveće priznanje?

– Zbog strpljenja i trpljenja. Moram da priznam to, ali šta da radim. Imala je razumevanja za moj život i moju profesiju, što uopšte nije bilo jednostavno. Gluma nije obična profesija i ja nikad nisam živeo niti se ponašao kao službenik, nisam imao radno vreme i mnogo sam putovao. I ona je imala svoju profesiju i bila vrlo uspešna u tome. Ona je scenograf i arhitekta, tako da je bila u tom umetničkom svetu, razumela i imala strpljenja. I ja sam imao strpljenja. Znači, tu je poverenje, strpljenje, kontinuitet i, naravno, zajednička briga i ljubav za decu i dom. Već 42 godine smo zajedno i bilo je i uspona i padova, ali sam vrlo ponosan. Na porodicu sam ponosniji nego na karijeru i uloge.

Kako volite da provodite vreme s unukom Sanom?

– Imam divnu unuku i dolazi nam često. Ona je jedno preslatko i komunikativno stvorenje. Vanja je često vodi u pozorište i ona je tamo carica. Sve ispituje i sve zna kako se ko zove. Vrlo je direktna i u školi ima mnogo prijatelja. Ćerka je često ostavi kod nas po nekoliko dana i ima svoju sobu i svoj kutak.

Da li je istina da babe i dede unucima dopuštaju sve ono što svojoj deci nikada nisu?

– Ja da, ali moja žena ne. Baba voli da je muštra, a meni u tom smislu unuka može da radi šta hoće.