Popularne glumice i prijateljice, koje se druže još od studentskih dana, u zajedničkom intervjuu otkrivaju šta ih sve povezuje i kakve razgovore vode sada kada Tamara ima ćerkicu, a Nina treba da dobije sina na proleće
Možete spojiti i najpoznatije modele sveta, ali na fotografijama nikada nećete dobiti toplinu kakvu imate kada se pred objektivom nađu osobe koje su privatno veoma bliske. U to nas uveravaju i ovi snimci glumica Nine Janković (29) i Tamare Dragičević (28), koje se druže još od studentskih dana. Zajedno su prošle prve uloge, mnoge premijere, ljubavi i svadbe. Danas se čak može reći da su rođake, jer se Nina udala za Tamarinog brata od tetke. Zajedno su se radovale i tokom 2016, kada je Tamara bila u drugom stanju i u decembru te godine rodila ćerkicu Stašu, baš kao i sada kada Nina čeka sina. Upravo činjenica da za nešto više od dva meseca treba da postane mama, navela nas je da razgovor s njih dve počnemo pitanjem upućenim Nini – da li je ovo slikanje označilo kraj njene “trudničke foto-sezone”.
Nina: Verujem da je tako. Mada sam uvek bila raspoložena za fotografisanje, postaju mi naporne pripreme. Sve to obično traje više od pola dana, a sada je sve drugačije. Znate kako kažu – sve to ja volim, ali sebe volim najviše. Iako se osećam sasvim dobro, sve više mi prija da se odmaram, šetam, uživam s mužem, prijateljima, ali i sama sa sobom.
U našem magazinu, pre godinu dana naveli ste najdragoceniji savet koji ste dobili od Mire Banjac: “Nisu sve stvari u životu podjednako bitne. Neophodno je da naučiš kada treba da se štediš, a kada da daš sto odsto sebe”.
Nina: Sada je došlo pravo vreme da ga primenim i da se štedim.
Tamara: Ako bude slušala sada svoje telo, a kasnije svoje osećaje, neće pogrešiti. Velika je istina da majka najbolje zna odgovore na bezbroj pitanja “šta i kako”. Svaka trudnica je, baš kao i beba, priča za sebe. Drugo su univerzalni saveti ili kad, jednostavno, osobi koja je bliska ispričaš svoje iskustvo.
Svojevremeno je postojala šala da će se Tamara poroditi na sceni, a samo dvanaest dana posle Stašinog rođenja bili ste na premijeri. Kako ste to uspeli?
Tamara: Budući da sam bila puna energije, radila sam do sredine osmog meseca, a onda sam rešila da je dosta, čak ni komad “Slavna Florens” nisam igrala. Kada sam ostala u drugom stanju, sebi i ekipi obećala sam da ću, ako sve bude u redu, igrati do osmog meseca, a da ću se vratiti dva meseca posle porođaja. Mogla sam tako da razmišljam zahvaljujući i suprugu Petru i pomoći baka. Bila sam u devetom mesecu, kada sam čula datum premijere komada “Hipnoza jedne ljubavi” i pomislila: “Daj bože da to bude moj prvi izlazak posle porođaja”. Nisam želela da to propustim, jer su u njoj igrala moja tri prijatelja s klase i profesor Dragan Petrović. Zaista je bilo tako, a moja mama čuvala je Stašu tokom ta tri sata.
Nina: Ja ću ovu pozorišnu sezonu očigledno propustiti, a što se snimanja tiče, tokom leta ću raditi, htela – ne htela. Naš posao je takav da ne mogu da se termini pomeraju zbog vas, već se vi uklapate u njih.
Kako provodite jedan običan dan?
Tamara: Nikad nije dovoljno dugačak, jer uz porodične obaveze imam i dosta posla u pozorištu. “Slavna Florens” i dalje je aktuelna, nedavno sam u Ateljeu imala premijeru komada “Osećaj brade”, sada spremam predstavu “Noćna straža” koju režira Boris Lešević, a za april je planirana još jedna. Divno je što imam posla, a planira se i nastavak serije “Vojna akademija”.
Nina: Ne pamtim kada mi se, pre trudnoće, desilo da tokom dva-tri dana izađem iz kuće tek toliko da udahnem svež vazduh i brzo se vratim. Da mi je nekad neko rekao da će mi upravo to prijati, ne bih mu verovala, ali zaista uživam u mirnim danima. Čitam knjige i gledam serije za koje ranije nisam imala vremena.
Pretpostavljam da sada imate vremena i za kuvanje, koje volite?
Nina: Kuvam skoro svaki dan, ali sve završim za sat vremena. Nema tu nekih velikih razlika i dalje jedem ono što poželim. Slatkiše ni ranije nisam jela u nekim velikim količinama, pa sada nemam čega da se odričem. Uglavnom se hranim zdravo, što ne znači da ponekad ne svratim u pekaru. Osim mene, kuvaju i mama kada dođe i svekrva, tako da nema dana bez domaćih jela.
Da li su trudnoća i bebe postale dominantne teme u vašim razgovorima?
Nina: Telefonom pričamo i po sat vremena, a za to vreme, naravno, pomenemo i bebe, ali postoji i milion drugih priča. Tako je i s drugim drugaricama.
Da li ste već počeli da donosite odluke vezane za bebu?
Nina: Ne mogu da striktno kažem “biće upravo tako”, jer niko ne zna šta će se sve dešavati, ali imam predstavu kako bih volela. I inače, u životu, nikad nisam tvrdila da će nešto biti, već polazila od toga da želim da se to ostvari, a da li ću uspeti, zavisi od mnogo toga. Nedavno smo krenuli u školu roditeljstva Nade Lazić, u kojoj časove drže razni stručnjaci. Uverena sam da bi tu svaki mladi par koji očekuje bebu imao šta da nauči.
Tamara, kako je izgledalo vaše učenje o bebama?
Tamara: Činjenica je da kako rastu tako postaju interesantnije, jer s njima počinješ da komuniciraš. Međutim, kad kroz to prolaziš kao roditelj, svaka faza ti je posebna, a ja sam toga, na moju sreću, bila svesna bukvalno od trenutka kada sam se porodila. Dok je Staša bila vrlo mala, bio mi je fascinantan period dojenja. Usledila je faza kada oni počinju da se smeju, pa ti je to najbolje. Kad počnu da puze, to ti je neverovatno, baš kao i nešto kasnije kad počnu da guču ili pokušavaju da hodaju. Za sve što sledi pomisliš: “Ovo je najbolje”! Divno je kad žena nema postporođajne posledice, pa svakom danu može da se raduje, a sa mnom je baš tako bilo.
Nina, da li je trudnoća onakva kakvom ste je zamišljali, dok ste želeli da ostanete u drugom stanju?
Nina: Jedina razlika je što sam mislila da ću sve do sedmog meseca moći da nosim usku garderobu, a meni je stomak odavno velik. Od četvrtog meseca o nekadašnjim farmerkama nema ni govora.
Tamarina Staša okusila je vrlo rano čari putovanja. Može li se pretpostaviti da će tako biti i s vašim sinom?
Nina: Termin za porođaj mi je na proleće, pa će taman moći da ide na more. Nadam se da će nam obaveze dozvoliti da što duže ostanemo tamo.
Tamara: Jedno je kad se porodiš u proleće, a drugo u u najhladnijoj zimi. Po takvom vremenu ne možeš da bebu vodiš u šetnju, pa smo jedva dočekali da otputujemo u Rovinj, gde je mogla da uživa u svežem vazduhu. Kad se dobro organizuješ, ne opterećuješ se i nemaš strahove, već na sve gledaš pozitivno, nema nikakvih problema. Neko ne može zbog niza razloga, ali mi smo imali sreću da smo i mogli i hteli, pa smo vrlo brzo počeli da uživamo putujući sa njom. Kada je bila malo veća, išla je sa mnom i na gostovanje u Cirih, gde smo igrali “Slavnu Florens”. Pošla je i moja mama, koja je brinula o njoj dok sam bila na sceni. Posle je došlo leto, pa smo dugo bili na moru, a kad god se ukaže prilika – nas troje krenemo na put.
Jednom prilikom ste rekli: “Hvala mami i tati što imam i brata i sestru”. Da li ste oduvek tako mislili ili je trebalo da dovoljno odrastete da biste to shvatili?
Tamara: Uvek sam osećala, ali nisam umela da to verbalizujem. Dok si mlađi, ne razmišljaš na taj način, a s vremenom, kad shvatiš koliko ti znači što postoji neko s kim prolaziš kroz lepe i manje lepe stvari, postaješ im sve zahvalniji. Sada više razumem i cenim njihovo odricanje, tokom odgajanja nas troje, i njihovu posvećenost zahvaljujući kojoj smo izrasli u prave ljude. Budući da sam srednje dete, čim sam postala svesna sebe i sveta oko sebe, znala sam da je tu moja sestra, a Miša je došao posle pet godina. I Marija i ja mnogo smo želele da imamo brata ili sestru, a mama i tata su nas šaleći se pitali: “Hoćete li brata ili da vam kupimo kuče”? Brat je bio naš jedini izbor, ali sam tada mislila da ću s njim moći da se igram. Bilo mi je čudno što je beba, koja nije svesna nas dve, ali sam ga zato gnjavila. Stvarno sam srećna što imam njih dvoje i što smo velika porodica. Nekad je za stolom, prilikom porodičnih ručkova, bilo nas petoro, a sada su tu i Staša i Petra.
Taj mali brat je danas dobar glumac, koji dobija komplimente. Da li ga savetujete?
Tamara: Moj brat ima dobar, izgrađen stav i put kojim čvrsto korača. Baš mu dobro ide, tako da nema potrebe za nekim velikim usmeravanjem. Mislim da je zdravo i ispravno da ga ne opterećujem svojim stavovima i mišljenjima, već da ga pustim da gradi svoje.
