Hrvatska pop zvezda otkrila nam je do kakvih je spoznaja došla kada se okrenula veri i Bogu, da je sigurna kako je negde čeka savršen muškarac koji deli iste životne vrednosti i da je svesna svih svojih grešaka iz prošlosti
Nina Badrić (46) boravila je u Beogradu, a povod je bio koncert koji je održan 21. februara u “Sava centru”.To je bila prilika da se s Ninom vidimo i popričamo o nekim temama koje su se spontano nametnule. Na samom početku nam je rekla da, mada je posao često dovodi u Beograd, nikad ne uspe da se vidi sa svima s kojima bi želela, jer joj je dan uvek detaljno isplaniran.
– Za više od deset godina samo sam dva puta bila privatno ovde – jednom na slavi, a drugi put na proslavi rođendana. S vremenom sam naučila da ništa ne dogovaram unapred, jer se često dešavalo da zbog nečeg neplaniranog moram da otkazujem susrete. Ovako, jutros sam se “čekirala” na “Instagramu”, pa s kime se poklope termini – super.
Vaš “Instagram” nije samo za gledanje već i za čitanje. Šta vas je navelo da nedavno napišete: “Kada izađemo pred Boga, pitaće nas: 'Gde su ti rane'. Ako odgovorimo da ih nemamo, upitaće nas – zar nisi naišao ni na šta vredno borbe?”
– U rečenicama nekih mudrih ljudi pronalazim ono što bih i sama rekla ili inspiraciju. Ne postoji živo biće na ovoj planeti kome je sve potaman. Rane su sastavni deo života, a razočaranja su put ka saznanju i sazrevanju. Da nije bilo njih, nikada ne bih postala zrelija i stabilnija osoba, kakva sam danas. Ne znam šta bi me na kraju dočekalo. Kada je neka glumica rekla: “Ovo neću moći da preživim, ovo je najgore što mi se desilo”, a imala je u tom trenutku 55 godina, neko pametan je upitao: “Koliko si puta do sada pala?” Odgovorila je: “Previše”. Usledila je konstatacija: “Znači da si se svaki put digla.” Život ti pokaže upravo to da možda u nekom momentu ne veruješ da si borac, ali jesi, čim si u stanju da se digneš. Nije kraj dok onaj gore ne udari u gong, a ti se u međuvremenu možeš vući kroz život glumeći jadnika ili uzeti uzde u svoje ruke i pokušati da nađeš svoju sreću.
Da li vam je u životu lakše zato što verujete u postojanje “onog gore”?
– Naravno, lakše je kad nisi sam, kad sve s nekim deliš. Verujem u Isusa, a verujem i da je lepše kad se ispovedite, popričate s nekim duhovnikom, sagledate život s drugačije strane… Osećate se kao da ste razgovarali sa psihijatrom. Nema tu nešto se mora ili ne, već je sve stvar vaše vere. U jednom trenutku svog života shvatila sam da “ima nečega”. Nije sve po sistemu – sada smo tu, radićemo šta hoćemo, baš nas briga da li ćemo biti dobri ili ne, jer za to nikome nećemo odgovarati. Mislim da neko, ipak, podvuče crtu. Mnogi ljudi, koji su neke stvari spoznali, tvrde da je ovaj život samo put ka nekom savršenom životu, koji zaslužujemo upravo kroz ovaj život. Čovek može raditi šta hoće, ali se uvek pokaže da ne može dokle hoće. Mislim da svako od nas treba da bude malo bogobojažljiv i ponizan. Nekad je čovek bio radostan ako ima varivo u tanjiru, a danas imaš dva automobila, šest mobilnih telefona, osam pari čizama, petnaest “Chanel” torbi i opet ti nešto nedostaje. Svega ima, samo ljubavi nema. Ljudi su otuđeniji nego ikada, jer zašto bi vam neko bio potreban kad imate svoj pametni telefon, a u njemu virtuelne prijatelje, ljubavi, virtuelni seks, raskide, SMS frajere i ženske, “WhatsApp” ljubavnike. Nikola Tesla je, mnogo pre nego što je većina nas bila čak i zamišljena, rekao da će doći vreme pametnih uređaja i glupih ljudi. Mislim da smo mi svedoci tog vremena.
Kažete svega ima, samo ljubavi nema. Mnogo je onih koji se pitaju da li imate dečka, pa uspevate da ga sakrijete ili ga zaista nemate?
– Neka nastave da se pitaju. Život koji je previše izložen javnosti nosi mnogo toga, pogotovo ako veza ne uspe. Posle sve pređe u ponavljanje, koje ne možete zaustaviti ni ako zaista hoćete. Piše se bez obzira na to da li ste se sastali, rastali, venčali se... Znam da moju publiku ne zanima to, već da li sam srećna ili ne.
Poznato je da mislite da su šanse za sreću male kad partneri poveruju u “teoriju” po kojoj se suprotnosti privlače.
– U mom slučaju ona nije “držala vodu”. Sa dvadeset godina ne mislite baš mnogo, a sa trideset ste nešto uspeli da “skopčate”. Mnogo mi je bliže ono “sličan se sličnom raduje”, jer slična razmišljanja vode do stabilnog odnosa, bilo da je reč o ljubavi ili prijateljstvu. Postoji još jedna dobra izreka, a to je: “Pokaži mi svog prijatelja, pa ću znati ko si ti”. To je velika istina, a podjednako je tačno i – pokaži mi suprugu, pa ću znati kakav si i obrnuto.
Da li teško pronalazite muškarce slične vama?
– Nimalo ne sumnjam u to da postoji neka muška Nina ili da sam ja ženska verzija nekoga. Mislim da svako od nas pre ili kasnije bude sa onim ko mu je predodređen. Iskustvo te nauči da ljubav nije uzimanje. Pre svega, čovek treba da nauči da bude sam sa sobom. Treba imati mnogo sreće da pronađeš normalnu osobu, s kojom možeš da ideš kroz život. Kada sada pomislim na ono što je bilo ranije, znam da ništa ne bih ponovila.
Šta je bilo pogrešno?
– Model ponašanja nije valjao. Sve to je trebalo da se dogodi, ali mislim da nije ispravno očekivati u životu, a kad si mlad, toliko toga očekuješ. Zato ti se tada dešava da prvo budeš očaran, pa razočaran. Kroz život treba ići dan po dan, korak po korak, otvoriti oči, pa kad upoznaš kvalitetnu osobu kažeš: “Čekaj malo, to je to”.
Za šta ste, iz tog prošlog perioda, rekli - više neću tako?
– Prvo sam sebi obećala da više neću lagati sebe. Možeš reći “ne”, umesto da pristaješ na ono za šta unapred znaš odgovor. Važno je imati poverenje u sebe.
Iz vaših intervjua može se zaključiti da imate hrišćanski pristup ljudima, jer pokušavate da sve sagledate s lepše strane. Bojite li se da ćete, zbog toga, u nekim relacijama ispasti naivni?
– Daj bože da što duže ostanem što veće dete, blesavo i naivno. Bila bih spremna da to potpišem! Neka mene i dalje u svom “balončiću”. Polazim od toga da ne bih volela da bilo kome učinim ono što ne bih volela da drugi urade meni.
Verujem da će mnogi muškarci, čitajući ovo što govorite, pomisliti kako bi bilo divno biti s Ninom!
– Daleko sam od savršene, ali bili bi u pravu. Meni nije teško da kažem: “Oprosti, pogrešila sam”. Nisam zloća, ali svako od nas, svakog dana, napravi toliko grešaka. Posle shvatiš da si se ogrešio upravo o čoveka koji je to najmanje zaslužio. Obično su na udaru najbliži, a ti računaš da će oni razumeti. Na kraju pomisliš, ne mogu oni da ispaštaju za sve.
Da se vratimo još jednom na “Instagram”. Nedavno ste napisali: “Ako muškarac očekuje od žene da bude anđeo u njegovom životu, onda prvo mora stvoriti raj za nju. Jer, anđeli ne žive u paklu”.
– Doduše, ni to nisu moje reči, već sam ih negde čula, ali to je istina. Posebno su bili zanimljivi komentari ispod tog posta koji su pokazali kakve su bile prve asocijacije ljudima na te reči. Mnogi su mi pisali: “Nina, Nina, ne treba sve gledati kroz materijalno...”, a uopšte se ne misli na to, naprotiv. Ako muškarc želi da iz žene izvuče ono najbolje, onda i on, kao čovek, mora težiti ka tome. U životu morate dati da biste dobili, pri čemu ne mislim samo na materijalno. Iskreno verujem da je čovek najsrećniji kad učini nekome nešto dobro. Slično je i u odnosu među partnerima. Ne može neko ko vara i igra se s nečijim emocijama očekivati da druga strana bude super.
Verujete li da postoje muškarci koji ne varaju?
– Ne da verujem, već ih poznajem, doduše, samo nekoliko. Ti, koji su odani u svom braku, imaju nešto zajedničko, a to je da su vernici. Takvi muškarci drugačije doživljavaju rečenicu: “U dobru i zlu, u zdravlju i bolesti”. Verujem da su njihove žene velike srećnice. Oni bračnu obavezu ne doživljavaju kao omču oko vrata, već kao odluku. Odlučili su da budu verni i sačuvaju brak. To je za mene zadivljujuće, pogotovo u ovim vremenima. Tako nešto me obori s nogu.
Izgledate mnogo mlađe od „svojih godina“, da li se tako i osećate?
– Nećete verovati, ali meni je sve to tako brzo prošlo. Kada sam u novinama uz svoje ime pročitala 46 godina, pitala sam se kad su pre došle. Uopšte ne shvatam, jer sam u svojoj glavi ostala na 32 godine. Zaista, gde je protutnjalo to vreme, a praktično stalno si radio, putovao, bio u “mašini”. Kad si klinac, jedva čekaš da budeš stariji, a kad si stariji, misliš da je glupo što se nisi duže mazio i uživao u blagodetima detinjstva, kada te je bilo baš briga za sve. Osamostalila sam se već sa 18 godina, pa mi je u jednom trenutku nedostajala ta “ušuškanost” koju daje roditeljski dom. Divno je kad te neko čeka i osluškuje tvoje korake na stepenicama, a onda sam rekla sebi: “Daj, saberi se”.
Budući da ste zaštitno lice kompanije “Oriflame”, moramo i beauty temama posvetiti malo prostora. Kako započnete dan kada ste “umorni od juče”, a čeka vas mnoštvo obaveza?
– Najdelotvornije je tuširanje, dosta toga uradi dobra krema, a najviše odlični puderi. Ništa manje nije bitna ni “večernja beauty priča”, naročito ako joj je prethodilo snimanje ili nastup, jer nije lako ukloniti “teške” pudere i ostalu šminku, koja je morala da se dobro fiksira kako bi nekoliko sati sve bilo na svom mestu. Kad dođem kući, duboko uzdahnem i počnem sve to da skidam. Tako je već dvadeset i nešto godina, koliko se bavim ovim poslom. Na neki način, dosta mi je doterivanja. Upravo zato sam poznata po tome što me često možete sresti bez šminke.
Da li vas uvek šminkaju isti ljudi?
– Srećna sam što imam sjajne saradnike koji su sa mnom već sedamnaest godina. Sve velike koncerte, pa i privatne događaje, svojim “make-upom” je properatio naš sjajni šminker Saša Joković. Čini mi se da bi i žmureći mogao da me našminka za deset minuta. Kada sam u Beogradu, rado sarađujem sa Srđanom Petkovićem, koji me je i danas našminkao.
