Dizajnerka Melina Džinović nedavno se vratila iz Pariza gde je tokom Nedelje mode ugovorila mnoge značajne poslove, a nama je prenela utiske s tog putovanja i otkrila nam da je njen suprug veoma nežan otac, dok je ona zadužena za postavljanje granica
Tokom nedavno završene pariske “Nedelje mode” nastale su ove fotografije, a haljine u kojima vidimo dizajnerku Melinu Džinović (35) uskoro će se prodavati na novih dvadeset pet mesta širom sveta. Kad razgovarate s Melinom, da ne bi bilo zabune, naglasiće vam da brend "Hamel" nije imao reviju na ovoj uglednoj modnoj manifestaciji, već da su svoje modele predstavili u “show-roomu”. Suština priče je da, tokom nedelju dana, ljudi koji biraju modele za prestižne butike i multibrend radnje obilaze “show-roomove”, pa kad im se nešto dopadne, dogovaraju poslove. Budući da je reč o većim količinama, a da rok isporuke ne može da bude duži od 60 dana, brend "Hamel" čekao je da proizvodno i timski ojača kako bi mogao da odgovori svim zahtevima. Kada su Melina i njen tim bili sigurni da su spremni za novi poslovni korak, odlučili su da se, upravo na ovaj način, pojavljuju dva puta godišnje u Parizu i Milanu.
Da li još uvek osećate blagu tremu kada svoje kreacije predstavljate u Parizu?
– Trema postoji, ali u ovom vidu predstavljanja, za razliku od revija, nije sve stvar trenutka, već se tokom sedam dana srećete s raznim klijentima. Krajnji cilj je da vam brend bude zastupljen u što više prodavnica u svetu, ali divno je što za to vreme upoznajete veoma zanimljive ljude. S porodicom sam dugo živela u Parizu, a i danas provodimo dobar deo godine. Međutim, sada sam prvi put u tom gradu bila radno. Umesto uživanja kod kuće i u druženjima, smenjivali su se sastanci. Moram priznati da mi je takav način boravka u Parizu još draži. Mnoga dosadašnja poslovna poznanstva su, postepeno, prerasla u prijateljstva. Prilično sam neposredna, lako komuniciram, pa se iz toga rađaju odnosi koji me raduju.
Kada uradite kolekciju, da li osetite zadovoljstvo ili biste stalno nešto menjali?
– Nisam osoba koja ume da uživa, a ta poslovna radost kratkog je daha. Uvek sam pomalo nezadovoljna, a u trenutku kad o nečem pričam u medijima, već radim nešto drugo. Daleko od toga da ne cenim ono što sam postigla, ali zadržala sam svoj raniji stav da su to samo haljine i posao kao i svaki drugi. Ne želim da modi pridajem životni značaj, što je možda čudno čuti od osobe koja se bavi tim poslom. Moguće je da sam samo realnija.
Da li čuvate svoju prvu kreaciju?
– Ne, tada niko nije mogao ni zamisliti da će “Hamel” biti tu gde je danas. Prošlo je jedanaest godina otkad sam sebi napravila prvu haljinu, a brend je nedavno proslavio osmi rođendan. Sve je počelo kao moj hobi, a prva revija me, koliko god da sam joj profesionalno pristupila, nije vukla ka tome da će ovo biti moj posao. Samo je moj suprug imao takav utisak. Jedino što sam u poslednje vreme sačuvala jeste prva “Hamel” haljina koju je obukla Dženifer Lopez.
Sećate li se trenutka kada se prva osoba, koju zna ceo svet, pojavila u vašoj kreaciji?
– Naravno da mi je u živom sećanju odlazak u Los Anđeles i upoznavanje sa Šeron Stoun, kao i taj prvi fiting. Nema ništa lepše nego kada s takvom zvezdom razgovarate o modi, dok ona proba vaše modele. U Njujorku je bilo njeno prvo pojavljivanje u “Hamel” haljini, a onda je usledila humanitarna misija po Italiji, gde je nosila samo naše modele. Velika je sreća i čast što sam bila pozvana da tada budem s njom u Milanu.
Kada ste, u domenu posla, bili najsrećniji?
– Kada sam otvorila svoju proizvodnju. Od tada je počeo moj ozbiljniji rad, saradnja s modelarom, stilistom…
U kojoj meri su, u vašem garderoberu, prisutni modeli drugih kreatora?
– Otkad radim, haljine oblačim samo za večernje izlaske. Ranije sam umela da ih nosim i preko dana, ali tada sam imala vremena za doterivanje. Danas sam uglavnom u farmerkama, patikama, ravnim cipelama… Imam dosta garderobe drugih dizajnera. Uvek sam volela da kupim dobru haljinu, a to i danas činim. Upravo sam se iz Pariza vratila s jednom koja me je oduševila.
Koje modne kuće najviše volite?
– Christian Dior, Alexander McQueen, Fendi…
Da li se osećate kao “žena od milion dolara”, kako vas je suprug Haris Džinović opisao u jednom intervjuu za naš magazin?
– Posle tog naslova, priajtelji su se šalili na moj račun. Osećam se kao obična supruga kojoj je drago što njen muž tako misli, budući da taj izraz nema veze s novcem, već ima simbolično značenje. Srećna sam zbog tih njegovih reči.
Kada ste krajem 2010. pričali za “Story”, rekli ste da u Harisu imate muža, ljubavnika i mentora. Da li biste toj rečenici danas nešto dodali ili oduzeli?
– To je istina, jer sam s njim od dvadeset druge godine. Jasno vam je da tada ništa nisam znala o životu i svetu. U tim godinama ne znate šta su vam materijalne i socijalne obaveze, kako je biti majka, kako da se ponašate kada više niste samo dete svojih roditelja, već treba da na neki način brinete o njima. "Odrasli svet” upoznala sam s Harijem. On me je, zaista, svemu naučio, a i danas me uči, jer je njegovo iskustvo ogromno. To je prednost koju sam nehotice dobila u braku, a rano sam je postala svesna. Nije mi trebalo mnogo vremena da bih uvidela da su njegovi saveti i odluke ispravni i da daju rezultate.
Da li vam je smetalo što su ljudi neretko mislili da ste vi, u vašem braku, pozicionirani kao žena u klasičnoj patrijarhalnoj porodici?
– To je moj izbor! Da znam bolje, tako bih živela. Na taj, patrijarhalan način, i ja sam vaspitavana. Meni u našem odnosu baš ništa ne fali, što se vidi “iz priloženog”. To što mog muža cenimo kao glavu kuće, veoma je dobro i za mene, i za decu, a i za njega. Mislim da naša porodica lepo živi. Možda je čudno što me nećete čuti da kažem: “Sve sam uradila sama, sa svojih deset prstiju”, ali to bi bila laž. Mislim da je prošlo vreme kad je trebalo da se delimo po polu. Danas imate decu koja zahvaljujući internetu zarađuju više od njihovih profesora. Estetska hirurgija od fizički ružne osobe pravi veoma lepu. Možete komunicirati s bilo kim u svetu, u jednoj sekundi. Došlo je vreme u kome je baš sve moguće.
Da li sina i ćerku vaspitavate na isti način?
– Ne, prema jedanaestogodišnjem Kanu stroža sam nego prema četrnaestogodišnjoj Đini, što mi je nekako prirodno, baš kao što mi je prirodno da u ovom periodu od njega očekujem veću odgovornost nego od nje. Od malih nogu on je pokazivao da je odgovoran, zreliji od svojih godina, pa se prema njemu ponašam gotovo kao prema odrasloj osobi. Đina je umetnički tip, pa je i pristup drugačiji. To ne zavisi od pola, već je odgovor na njihove karaktere.
Haris je rekao da ima prijateljski odnos s decom, jer su tako ona otvorenija nego kad su relacije klasične.
– Haris gaji takav odnos, a ja insistiram na ispunjavanju obaveza, češće ih kažnjavam, mnogo sam zahtevnija… Hariju će se pre poveriti nego meni ili od njega nešto tražiti. Vidite, upravo tako sam i ja odrasla. Tata je bio mnogo blaži, ali to je bilo uslovljeno činjenicom da je mnogo radio, pa je kod kuće provodio manje vermena od majke.
Verovatno je tako i u vašoj kući?
– Ne, Hari s decom provodi mnogo vremena i to kvalitetnog. Decu je dobio u periodu života kad je mogao da im se posveti. Kad u isto vreme gradite karijeru i podižete decu, ne možete obema stranama biti potpuno posvećeni. Budući da je Hari karijeru odavno izgradio, bio je potpuno usmeren na decu.
Vaša ćerka Đina skoro je napunila 14 godina. Da li biste mogli da zamislite da se, poput vas, uda u dvadeset drugoj?
– Mogu sve da zamislim, samo da je izbor dobar. Šta vam vredi da se udate sa trideset ako ste pogrešili? Važno je da je prava osoba, da odgovara njenom karakteru i načinu života i da je čini srećnom.
Da li ste vi već na početku veze osetili da je Haris prava osoba?
– Lako je danas reći – znala sam. Sada imam pravo da kažem da je izbor bio pravi, ali šta sam tada znala. Nisam toliko ni pametna, ni vidovita, samo sam se ludo zaljubila. Imala sam sreće. Naravno, on je drugačije razmišljao, jer je bio iskusan.
Veoma lepo govorite o braku, a i delujete kao vrlo zadovoljna žena. Da li vas prijateljice pitaju kako uspevate, posle decenije i po, da održite “emotivni elan”?
– Generalno, nema veze da li je peta ili petnaesta godina braka. Nisu to stvari o kojima se priča, razmišlja ili o njima odlučuje, već su jednostavno – takve. Kad me pitaju šta je najvažnije od svega što ljudi pominju kad se priča o braku, ja mislim da je na prvom mestu da se ljudi vole.
